Redakcija Драгиша Ераковић
ПОСАЂЕНА ПРИЧА
Нико не памти када је почело, а све је почело одавно. И траје генерацијама. Све најгоре што се може рећи за комшију, рекло се. Те две породице, које је одвајкада одвајала ограда, никако се није слагала. Давно су се посвађали и од тада више нису комуницирале. Међусобно више реч нису разменили, али су једни о другима причали све најгоре, прво у комшилуку, а онда је причаишла све даље.
Нове генерације су долазиле и расле, а сви потомци су знали да не треба да разговарају са најближим комшијама, јер они су највеће зло.
Исто су говорили једни о другима. Причали су да се не заборави. Опомињали, да би се памтило. Преносило се са колена на колено, и то дрво приче бивало је све бујније. Зна се да дрво мржње најбрже напредује, а његови плодови су све горчи. Нове измишљотине биле су у складу са временом у коме се живело. Непријатељство, преваре, пљачке, издаје, корумпираност, неморал, кукавичлук… приписивало се комшијама. Све су то били плодови овог дрвета и свака нова генерација је додавала нешто ново. И једни и други. Никако да стане, да ућути… Они се нису директно свађали, вређали, али прича је бивала све богатија. Са тог прљавог мегдана нико није желео да одступи, први руку помирења да пружи, реч добронамерну да каже. Нико!
Свима у околини били су пример како не треба живети са комшијом. Некада су неки добронамерни људи и покушавали да прекину то непријатељство, али то никада није изашло на добро. Сви ти добронамерници би били непожељни. Зато више нико није ни покушавао.
Годинама је у том месту живео стари свештеник, који је многе крстио, венчавао, са њима се радовао и туговао, водицу светио, доста њих на вечни пут испратио. Сви су га волели испоштовали, његове мудре савете памтили, а мишљење саслушали. Он је био стуб слоге у овом месту, осим ове две породице. Зато, једном приликом, он оде код једног од завађених комшија и упита укућане:
– Шта су учиниле ваше прве комшије, па је толика нетрпељивост међу вама?
Они му испричаше све најгоре што су знали и што се у породици препричавало. Слушао је он пажљиво њихове приче, а када је све почело и зашто, нису били сигурни. Знали су врло мало и то они најстарији, који су се сећали ранијих прича.
Сутрадан је стари свештеник отишао у комшилук, ових комшија и поставио исто питање. Прича је била иста. Све што је чуо јуче, чуо је и данас. Иста прича, иста образложења, исте клетве, иста нетрпељивост.
Разговарао је он и са најстаријим житељима овог места, о овим комшијама. Добро је памтио и причу свог претходника, који се одавно упокојио, а који је некада бележио све догађаје који су се дешавали у селу и цркви. Сви су се овде поштовали и међусобно помагали, осим ових комшија. Много му је то сметало и као да га је непрекидно жуљало. Није он желео да учини нешто што би касније било само лицемерно понашање. За међусобну љубав и поштовање потребна је истина и искреност. Само на таквом тлу могу да цветају мирисни цветови, често је говорио.
Када је чуо све приче, а било их је много, и прочитао записе свог претходника, он се тужно насмејао. Зато он једног дана позва завађене комшије у цркву. Сви дођоше. Једни стадоше на једну страну, а други на супротну, као да су на бојном пољу. Гледали су се попреко. Нису били спремни ни на какво помирење, ако то стари свештеник предложи.
Он стаде између њих и све их редом погледа, право у очи, а онда тихо рече:
– Нисам вас позвао да вас овде мирим, пред Богом.
Они одахнуше, а он настави:
– Хоћу да вам испричам како је посађена прича у вашим главама, која вас раздваја и трује. Ја ћу вам рећи истину, а ви на правди Бога, одлучите шта ћете даље.
– Реци, оче – јави се један од присутних.
Он их опет погледа пажљиво.
– То што ви причате једни о другима, није истина. Измишљате приче једни против других, које немају никаквих основа. Вређате се међусобно, а добри сте и вредни домаћини. Само ваше приче трују ову младост која долази…
Сви су га пажљиво и изненађено слушали и посматрали.
– Све је почело – настави он – када је једна кокошка прешла плот. У комшијино двориште је снела јаје. Комшија чија је била кокошка позва суседа и рече му:
„Комшија, дај ми јаје. Моја кокошка га је снела у твом дворишту“
„А шта ће она код мене?“
„Шта зна кокошка?“
„Зна да кљуца моју храну. Ако је јаје у мом дворишту, значи да је јаје моје“
„Али моја је кокошка“
„То је тачно“
„Значи и јаје је моје“
„Е, то не знам. Можда га је моја кокошка снела“
„Није“
„Како знаш? Како препознајеш да је баш твоја кокошка снела овде јаје?“
„Знам. Била код тебе, па снела“
„Ако треба, комшија, ја ћу ти дати и више од једног јајета, али да враћам нећу, јер ништа нисам ни узимао“
„Имам ја доста јаја, која су снела друге кокошке, али хоћу само оно што је моје“
„Да је твоје, било би код тебе. Ја ништа нисам украо“
– Ето тако је дошло до мале препирке тврдоглавих комшија… Тако је посађена прича која је касније заливана измишљотинама и нетрпељивошћу. Израсло је велико дрво између вас, које вас храни злим плодовима – рече им свештеник, благим гласом. – То је истина о вашем комшијском сукобу, а ви видите шта ћете даље. Рекао сам вам истину да би сте је знали. Комарац је комарац, а магарац је магарац.
Када им је рекао шта је имао да им каже, он изађе из цркве. Остадоше комшије које се прекрстише, збуњени оним што су чули. Гледали су се међусобни, али не више као када су дошли.
ДРАГИША ЕРАКОВИЋ
18000 НИШ, ул: Романијска 2/30. Тел: 062/1345-116,
е-maill: [email protected]
Рођен и живи у Нишу. До сада објавио књиге: ЗАДУЖБИНЕ, ПИЈАНА ВРЕМЕНА, ПЕРИВОЈ ЉУВЕЗНИ (Врт љубави), АЗБУЧНИК ПРАВОСЛАВНИХ МАНАСТИРА НА ТЛУ СРБИЈЕ, ДРУЖЕЊЕ СА ВЕКОВИМА (заједно са Ј.Ђурић и М.Митковић), АЗБУЧНИК СРПСКИХ ПРАВОСЛАВНИХ МАНАСТИРА ВАН СРБИЈЕ, ГРАФИТИ ЖИВОТА, ДУША СВЕТЛОСТИ, ЗАПИСИ. Радови су му објављени у Србији и иностранству. Члан УКС.
