ČEKAM
Čekam.
Ceo život nešto čekam.
Čekam da izađem iz kratih pantalona,
čekam prvu ljubav,
čekam da završim školu,
čekam da izađem iz vojske,
čekam da se zaposlim,
čekam platu,
čekam sledeću platu.
Čekam avion,
čekam voz,
čekam autobus, trolejbus i tramvaj,
čekam zeleno na semaforu,
čekam lift.
Čekam tebe,
čekam tvoj dobar dan,
čekam tvoj osmeh,
čekam tvoju lepu reč,
čekam tvoj poljubac,
čekam da raspremiš krevet.
Čekam da prođe rat,
čekam da prođe ovaj mir,
čekam neki drugi mir.
Čekam da uđem u crkvu,
čekam da se pomolim i upalim sveću.
Čekam da osetim ljudsku dobrotu,
čekam da vidim poštenje,
čekam da bilo ko ispuni datu reč.
Čekam proleće,
čekam novi iznajmljeni stan,
čekam novi posao,
čekam leto,
čekam novi polovni auto,
čekam nove snimke stare muzike,
čekam jesen,
čekam drva za ogrev,
čekam kišnu kabanicu,
čekam zimu,
čekam nove nepromočive cipele,
čekam duge i hladne noći.
Čekam da stoka shvati da je stoka,
čekam da ljudi shvate da su ljudi,
čekam da lažni bogovi postanu kaluđeri.
Čekam Bogojavljensku noć,
čekam ispunjenje želja,
čekam da se ostvare nadanja,
čekam, bre, tako male stvari.
I u svom tom čekanju,
pogledao sam u ogledalo.
Naravno, malo sam sačekao da se priviknem na sliku.
Na šta ja ovo ličim?!
Čekanje mi je dalo pravi čekalački izgled.
Upali obrazi,
bezbojne oči
i duboke bore.
A ja još čekam neke stvari.
Šta još, bre, treba da čekam?
Dižem ruke od svega.
Šta sam dočekao, dočekao sam
Ostaje mi još samo jedna stvar
koju ću da čekam.
Umiranje.
Čekaću, pa koliko traje.
Ali uopšte ne brinem.
Smrt ne ume da ne dođe.
VRATA
Zatvaraju se čim stanem pred njih
i pokušam da prođem.
Zlokobno i sa treskom
zatvaraju se sva vrata.
I ona obična drvena,
i staklena,
i blindirana.
Privatna i poslovna vrata,
vrata od ulaza u zgradu
i vrata od dvorišta.
Sva vrata koja postoje,
a pred koja sam došao
sa verom u one
čije je ime na njima.
Ponekad se neka odškrinu
koliko dopušta
dužina unutrašnjeg lanca,
a onda se, naravno,
bezdušno zalupe.
Neka se opšte i ne otvaraju
bez obzira koliko uporno
zvonio, kucao ili lupao.
Kamere snimaju.
Unutra šapat,
prigušeni koraci,
i režanje pasa.
Vrata koja mi se plaze,
koja mi se kurvinski kikoću
ili bezglasno keze,
vrata koja bljuju.
Ali se ne otvaraju.
Kunem kao odbijeni prosjak
i vrata
i njih iza vrata
i sebe ispred vrata.
Dragan Nedimović, rođen sam iz potpuno nepoznatih razloga 20. aprila 1950. godine u Beogradu gde još uvek živim, pa dokle traje. Pored toga što sam se tog dana ja rodio, taj datum je poznat po još nekim svetski poznatim ljudima, ali ne bih sada o njima. Nisu baš svi popularni. Počeo sam da pišem sa nekih dvadesetak godina života. Onda sam napravio veliku pauzu baveći se stvarima koje su za većinu današnjih mladih ljudi samo nedokučivi san, a vratio sam se pisanju zahvaljujući velikom, a na žalost pokojnom, Dušku Trifunoviću čije su ocene mojih radova bile presudne da nastavim. Pesme su mi objavljivane u književnim i dnevnim novinama, kao i u raznim zbornicima poezije. Bilo je nekih pobeda i nagrada na konkursima poezije na prostoru bivše Jugoslavije i na koje sam veoma ponosan, jer u većini slučajeva nije primenjivan nacionalni ili prebivališni ključ. U većini slučajeva! Neke od pesama su i muzički obrađene (izvođači YU grupa, Anelidi, Disciplina kičme, Grupa Rok, Generacija bez budućnosti, Dušan Prelević, Nenad Stekić, Novosadski Big Bend…, kompozitori Gabor Lenđel, Dragi Jelić, Zoran Simjanović, Bora Đorđević…). U periodu od 1969. do 1977. godine bio sam reprezentativac Jugoslavije u atletici. Dugo godina sam radio i kao sportski novinar za novine iz Beograda i Zagreba. Nemam objavljenu knjigu što me ne čini posebno nesrećnim, ali verujem da ću do kraja života uspeti da prevarim nekog pokrovitelja da u ime umetnosti napuni nezasite izdavačke stomake.