mr Erdana Murić

NOVE INFORMACIONE TEHNOLOGIJE U UČENJU I POUČAVANJU

 

 

UVOD

 

 

Prodor informacionih i komunikacionih tehnologija u sve slojeve društva mijenja način života i rada pojedinaca i zajednica do te mjere da se govori o novoj civilizacijskoj epohi – epohi informatičkog društva. Zakoračili smo u novu eru, eru kojoj će od svega najviše biti potrebno obrazovanje, a naročito ono koje se odnosi na znanja iz informacionih tehnologija. Od deset vrsta pismenosti koje se danas navode i smatraju najznačajnijim, informatička pismenost se svrstava neposredno uz lingvističku, što jasno ukazuje kojim pravcima dalje treba ići.

Odučenika se zahtijeva da shvate neke od glavnih koncepata informacione tehnologije na osnovnom nivou, kao i osnovna znanja o računaru, pojmovima hardware i software, čuvanju podataka i memoriji. Takođe, neophodno je da učenik koji uči razumije i koristi se računarskim aplikacijama u svakodnevnom životu i radu. Za realizaciju postavljenih ciljeva potrebno je da se profesori i učitelji koji predaju u školi pored posedovanja baznih informatičkih znanja usavršavaju i u oblasti pedagoških nauka, kako bi mogli da razumiju i učenicima obrazlože pedagoški značaj novih tehnologija.

Globalno informaciono društvo ne bi bilo kompletno bez IKT, jer su one usko povezane sa svim aspektima društvenog razvoja. Više je informacija sakupljeno u poslednjih 30 godina nego u prethodnih 5000 godina.U doba kad računari zauzimaju sve više mjesta u čovekovoj svakodnevnici, gde dostižu takav segment primjene, da je to bilo gotovo nemoguće predvideti..

U sprezi informacione i telekomunikacione tehnologije u raznim područjima primene, moguće je pronaći nova inovativna rješenja.Dovoljno je samo osmisliti kombinaciju već postojećih znanja i rješenja.

 

 

1. UČENJE I POUČAVANJE U NOVOM OKRIZENJU

 

1.1. Učenje i poučavanje na daljinu – pojmovna određenja

 

Za učenje i poučavanje na daljinu postoje mnogobrojni izrazi: e-learning, web based education, online learning, distance learning, distance education, distance teaching, teleeducation, cybereducation, online education, virtual learning, virtual school, virtual college, web school, e-learning, e-school, e-education (Bakić-Tomić, Dumančić, 2012). Dukić i Mađarić pri pojmovnom određenju prave distinkciju među pojmovima: e-učenje, učenje na daljinu, onlajn učenje, ističući najpre da „e-učenje predstavlja bilo koji oblik obrazovanja temeljen na upotrebi savremenih tehnologija, a pogotovo računara i računalnih mreža (…) Učenje na daljinu oblik je obrazovanja koji podrazumeva fizičku razdvojenost učesnika nastavnog procesa. Obrazovanje na daljinu je sistem i proces povezivanja polaznika sa distribuiranim obrazovnim resursima, sa nastavnicima, digitalnim bibliotekama i ,,predstavlja instrukcioni način predavanja koji ne zahtijeva prisustvo nastavnika i učenika u istoj prostoriji” (Mandić, 2001: 289).

Stoga se pojmovi e-učenje i učenje na daljinu često smatraju sinonimima, iako je između njih moguće napraviti distinkciju. Naime, postoje oblici e-učenja koji se ne odvijaju na daljinu (na primer, upotreba računarske prezentacije u tradicionalnoj nastavi), a isto tako postoje i oblici učenja na daljinu koji ne koriste informacione i komunikacione tehnologije (…) online učenje definiše se kao presjek e-učenja i učenja na daljinu (…) može se jednostavno definisati kao sastav u kojem su resursi za učenje, uključujući i samog nastavnika, učenicima dostupni putem interneta“ (Dukić, Mađarić, 2012: 69–70). S druge strane, autorke Bakić-Tomić i Dumančić osvrću se na jezični problem pri važnosti razumijevanja procesa i učenja i poučavanja pod nazivom ,,Učenje na daljinu“ jer učenje može biti „neorganizovano (neformalno), i zapravo je proces koji traje cijeli život, od učenja, poučavanja (obrazovanje), koje je organizovan sastav u kojem se i organizovano uči i poučava.

Najčešće je učenik taj koji uči dok je profesor prenosilac znanja“ (Bakić-Tomić, Dumančić, 2012: 55). Postoji mnogo definicija učenje na daljinu. U nastavku sledi jedna opšta definicija:

„Učenje na daljinu predstavlja formalno i neformalno obrazovanje, treninge koji se odvijaju kroz individualne i grupne aktivnosti, nastavne procese za čije odvijanje se koriste informacijsko komunikacijske tehnologije (internet, intranet, ekstranet, CD-ROM, videokasete, DVD, TV, GSM telefon, PDA itd.). U formalnom smislu učenje na daljinu (učenje i poučavanje) uključuje brojne modele obrazovanja podržane informacijsko-komunikacijskom tehnologijom čija je svrha priprema, distribuiranje i evaluacija učenja na daljinu“ (Bakić- Tomić, Dumančić, 2012: 57).

1.2. Pojmovno određenje e-obrazovanja

 

Autori Jandrić i Livazović ističu da „u najširem smislu, e-obrazovanje je bilo koji oblik učenja i poučavanja koji se izvodi uz pomoć računara. Ova definicija obuhvata vrlo širok spektar upotreba informacijskih i komunikacijskih tehnologija u obrazovanju, poput:

• upotrebe simulatora u obuci pilota i moreplovaca,
• upotrebe računarskih programa za prezentaciju prilikom izvođenja nastave licem u lice,
• upotrebe računara i Interneta za izradu domaćih zadataka,
• elektronske komunikacije s učenicima i studentima, akreditovanih studijskih programa koji se provode uz pomoć računara i Interneta,
• tradicionalne nastave koja se odvija eletronskim putem, poput videokonferencija“ (Jandrić, Livazović, 2013: 5–6).

Kao i pri terminološkom određenju učenja na daljinu postoji mnogo određenja i za sam pojam e-obrazovanja, a najčešće se objašnjava prema upotrebi tehnologija u procesu učenja i poučavanja, to jest prema kontinuitetu e-obrazovanja (Jandrić, Livazović, 2013). Tamara Forza ističe: „e-obrazovanje je izvođenje obrazovnog procesa uz pomoć informacijsko-komunikacijske tehnologije. Takav obrazovni proces je nastava na daljinu u kojoj nastavnik i polaznici nisu fizički na istom mestu, kao na primer predavanje na daljinu putem videokonferencijskog sastava koje se prenosi na udaljene lokacije ili online izrađen u alatu za obrazovanje na daljinu. E-obrazovanje se može nazvati i obogaćivanje nastave u učionici, kao npr. vizualizacija neke teme uz pomoć projektora, računara i projekcijskog platna. E-obrazovanje je skraćenica od ,,električnoobrazovanje”.

Pod tim nazivom uobičajeno podrazumijevamo izvođenje obrazovnog procesa uz pomoć informacijsko-komunikacijske tehnologije. To znači da u umreženu percepciju obrazovanja kao interakcije na relacijama učenik – sadržaj – nastavnik moramo uključiti i tehnologiju“ (Forza, 2005: 1).

Ona ističe ističe važnost umijeća korišćenja elektronskih aplikacija u procesu učenja kao što su:

• computer based training,
• web based training,
• virtual classrooms,
• digital collaboration.

Unutar razmatranja pojma e-obrazovanje nužno je pojasniti didaktičke pojmove kao što su: didaktički trougao u e-obrazovanju, te didaktički trougao u onlajn okruženju. Tradicionalni didaktički trougao obuhvata učenika, nastavnika i nastavni sadržaj dok didaktički trogao u onlajn okruženju sadrži, takođe,te elemente nego oni su u neprestanoj interakciji (Jandrić, Livazović, 2013).

1.3. Obrazovanje na daljinu

 

 

Razvoj informacione tehnologije i stalno inoviranje obrazovne tehnologije uslovljava promene u metodama i oblicima nastavnog rada, te organizaciji koja bi bila optimalna u eri masovne primjene interneta i elektronskih izvora znanja. Obrazovanje se, po pravilu, sporije otvara prema novim tehnologijama u odnosu na proizvodnju, saobraćaj, uslužne delatnosti. i dr. Ipak, mladi ljudi kojи kod kuće i van škole žive u tehnološki bogatom okruženju očekuju promene u obrazovanju u skladu sa imperativima obrazovanja za XXI vek. U tom smislu već se polako u obrazovanje uvode multimedijalni sistemi, učenje na daljinu, virtuelne škole i druge tehnologije koje dovode do povećanja aktivnosti učenika, kvalitetnijeg vrednovanja znanja i napredovanja učenika u skladu sa individualnim sposobnostima i predznanjima.

Definicije obrazovanja na daljinu nisu jedinstvene i tokom vremena su se mijenjale, često u zavisnosti od razvoja tehnologije kojom su realizovane, ali i da bi se obuhvatila i nauka o nastavi na daljinu (distance teaching), i njen krajnji rezultat, učenje na daljinu (distance learning), posebno u oblasti visokog obrazovanja, gde se obrazovanje na daljinu i pojavilo. Obrazovanje na daljinu (distance education), u časopisu The Quarterly Review of Distance Education, definisano je kao institucionalno zasnovano formalno obrazovanje, gde su grupe koje uče odvojene i gde se koriste sistemi za interaktivnu komunikaciju za povezivanje nastavnika, onih koji uče, i resursa (Pokorni, 2009: 139).

Bez obzira na različitost definicija, sa praktičnog stanovišta, distance learning, kao minimum podrazumeva:

• fizičku udaljenost između studenta i nastavnika;
• najočigledniji element;
• organizaciju koja obezbjeđuje sadržaje – za razliku od samoučenja;
• nastavni program – učenje mora imati cilj i, prema tome, strukturu;
• vrednovanje (ocenjivanje) učenja – što se podrazumeva za svako učenje.

Iako je ovde, kao zahtev, izostavljena, interakcija je poželjna za dobro učenje na daljinu.

Kada je reč o učenju i obrazovanju, moglo bi se reći da se učenje na daljinu odnosi na bilo koju formu učenja gde su onaj koji uči i nastavnik razdvojeni, a obrazovanje na daljinu odnosi se na aktivnosti formalnih obrazovnih institucija, uključujući sve nivoe obrazovanja, kao i obrazovanje tokom čitavog života. Savremene tehnologije pružaju raznolike mogućnosti pri izboru sredstava za realizaciju učenja na daljinu. Radi postizanja optimalnih rezultata, mediji (sredstva) za učenje na daljinu treba da budu odabrani, imajući u vidu da učenje na daljinu može da se odvija kao:

• sinhrono (živa – u realnom vremenu, dvosmerna, usmena i/ili vizuelna komunikacija između studenta i nastavnika),
• asinhrono (komunikacija nije u realnom vremenu),
• simetrično (tok informacija je podjednak u oba smera između nastavnika i studenta),
• asimetrično (učenje ili komunikacija, kada tok informacija ide prevashodno u jednom smeru).

Obrazovanje potpomognuto informacionim tehnologijama podrazumeva najmanje tri osnovne komponente:

• Kompjuterski podržano učenje (Computer Assisted Learning – CAL),
• Kompjuterski podržano istraživanje (Computer Assisted Research),
• Učenje na daljinu (Distance Learning – DL).

Kompjuterski podržano učenje se najčešće koristi i veoma je pogodno za ostvarivanje interakcije izmeću učenika i računara kako bi se unapredila postojeća tehnologija učenja, nastava učinila očiglednijom, dinamičnijom i interesantnijom uz angažovanje više učeničkih čula u sticanju novih znanja. Kompjuterski podržano učenje uključuje multimedijalni obrazovni softver, računarske simulacije, virtuelnu realnost, veštačku inteligenciju i dr.

Korišćenjem informacionih tehnologija predviđeno je individualno sticanje znanja, stalna povratna informacija i praćenje napredovanja učenika što nastavniku pomaže da realnije vrednuje znanje učenika i da ih upućuje na druge didaktičke medije kako bi uspešnije ovladali novim znanjima. Kompjuterski podržano učenje se koristi relativno dugo u obrazovanju, ali se u poslednjih pet godina kompjuterska tehnologija značajno usavršila tako da je obrazovni softver od jednostavnih DOS aplikacija usavršen do trodimenzionalne virtuelne realnosti kojom se podiže unutrašnja motivacija studenata i postaju veoma interesantni.

Kompjuterski podržano istraživanje se, danas, značajno koristi, na visokoškolskim institucijama za teorijska istraživanja literature iz različitih oblasti i za empirijska istraživanja uz upotrebu adekvatnog statističkog softvera (STAT VIEW, SPSS i sl.). Teorijsko istraživanje literature skoro je nezamislivo bez upotrebe kompjuterske tehnologije, jer se, danas, skoro sve značajnije knjige, radovi, studije i zbornici sa stručnih i naučnih skupova prevode u elektronska izdanja i smeštaju na WEB portale izdavačkih kuća, fakulteta, biblioteka, škola i sl. Trend brzog dolaženja do svih značajnijih informacija korišćenjem pretraživača na globalnoj računarskoj mreži nastaviće se i u sledećoj deceniji kada se očekuje da će zavodi za izdavanje udžbenika i drugi izdavači ponuditi svoje knjige u elektronskom izdanju.

Učenje na daljinu korišćenjem kompjutera, telekomunikacija, kablovske televizije sve se češće primenjuje u obrazovanju. Mnogi univerziteti u svetu su, u želji da ujednače nivo znanja koji se daje učenicima, umesto dosadašnje prakse po kojoj su profesori putovali na druge fakultete, uveli praksu razmjene ideja korišćenjem telekomunikacione tehnologije.

Naime, profesori drže predavanja na matičnom fakultetu, a to se prenosi putem interneta na druge lokacije. Time je ostvarena dugogodišnja namera rukovodilaca u obrazovanjau da umesto ljudi putuju ideje, što znatno smanjuje materijalne troškove fakulteta. Obrazovanje na daljinu predstavlja instrukcioni način rada sa učenicima koji ne zahteva prisustvo učenika i predavača u istoj prostoriji. Razvoj obrazovanja na daljinu datira od polovine prošlog veka kada su korišćene radio emisije i dopisna škola kako bi obrazovanje bilo dotupno i onim sudentima koji nisu mogli da se transportuju do škola ili nisu mogli svakodnevno da prisustvuju nastavi.

Slika 12: Obrazovanjena daljinu

U uslovima brzih tehnoloških promena i promenljivih tržišnih uslova, američki obrazovni sistem je imao zadatak da obezbijedi povećane obrazovne mogućnosti bez povećanja materijalnih sredstava. Mnoge obrazovne ustanove na ovaj izazov odgovaraju razvojem programa daljinskog obrazovanja. Na svom osnovnom nivou, daljinsko obrazovanje se odvija kada su nastavnik i učenici fizički odvojeni velikim rastojanjem i kada se za premošćavanje ovog jaza koristi tehnologa (tj. govor, video, podaci i štampa), često u skladu sa komunikacom licem u lice. Ove vrste obrazovnih programa odraslim osobama mogu pružiti drugu šansu za dobanje fakultetskog obrazovanja, mogu dopreti do onih koji su ograničeni vremenom, udaljenošću od fakultetskih centara ili fizičkom hendikepiranošću, a mogu i osvežiti znanje i usavršavati se u skladu razvojem nauke i tehnologije u svojoj djelatnosti.

 

3.3.1. Prednosti obrazovanjana daljinu

 

 

Neke od prednosti koje studentima pruža obrazovanje na daljinu su:

• mogućnost da se studira van mjesta prebivališta, pa i granica države, a da ne mora da se boravi u mestu obrazovne ustanove,
• smanjenje troškova stanarine i ostalih troškova vezanih za boravak u mestu održavanja studija (obaveza studenta je samo da dođe na ispit),
• mogućnost da student radi za vreme studiranja nezavisno od mesta održavanja studija,
• prevazilaženje nemogućnosti da posećuje tradicionalnu nastavu zbog trajnih ili privremenih fizičkih problema, invalidnosti ili bolesti, – samoorganizovanje vremena za učenje (visoka motivacija, planiranje vremena i sposobnost za analizu i sintezu sadržaja koji se uči) i dr.

Obrazovanje na daljinu u odnosu na klasičan način obrazovanja pokazuje sledeće prednosti:

• omogućuje obrazovanje u toku životnog veka (lifelong learning) i profesionalno usavršavanje,
• uči se nezavisno, na mestu i u vremenu koje se samostalno odabere,
• mesto učenja može se odabrati
• zavisi od medija koji se koristi za distribuiranje materijala za učenje (uči se na poslu, kod kuće…),
• uči se vlastitim tempom
• kroz materijal za učenje prolazi se onom brzinom i onoliko puta koliko se želi,
• mogućnost izbora željenih kurseva/programa pronalaze, iako ih ne nude obrazovne ili poslovne institucije u mjestu u kojem se živi ili radi,
• učestvovanje u najkvalitetnijim ili najprestižnijim programima – može se „pohadjati“ kurseve na kvalitetnim institucijama ili koje drže poznati stručnjaci bez promene mjesta boravka,
• izbor svog načina učenja – aktivno ili pasivno učenje, sa različitim nivoima interakcije: „klasični“ pisani materijal uz vođenje vlastitih beleški, interaktivne simulacije, diskusija sa ostalim učenicima (e-mail, telekonferencije, …),
• multimedije – grafika, animacije, zvuka …,
• praktičan rad sa različitim tehnologijama, čime se stiču ne samo informacije o onome što se uči, nego i dodatna znanja i veštine o korišćenju različitih tehnologija, omogućuju polazniku da postigne i zadrži nivo „pismenosti za 21. vek“,
• samostalno učenje i interakcija – i nastavnici uče od polaznika koji samostalno traže izvore informacija.

Pri pripremi uvođenja ovakvog načina obrazovanja vodilo se računa o preporukama i iskustvima vodećih svetskih institucija i organizacija koje propisuju određene standarde i sisteme za obezbjeđenje kvaliteta pri izvođenju nastave na daljinu. Ti standardi odnose se i na identifikaciju i upravljanje procesima i elementima kvaliteta u obrazovnoj instituciji.

Polazeći od već uspostavljenih standarda, trendova u izvođenju obrazovanja na daljinu, tehnološkog razvoja informacionih tehnologija, a posebno od znanja i veština potrebnih budućim studentima, BARN se opredelio za primenu nekoliko različitih oblika edukacije i njihovu kombinaciju u izvođenju:

• učenje preko interneta,
• učenje u internetu,
• edukativni softveri za samostalno učenje,
• multimedijalna predavanja i vežbe na CD-u,
• obrazovni računarski softver za vježbanje,
• obrazovni računarski softver tipa „baze znanja“,
• dijagnostički obrazovni računarski softver za utvrđivanje znanja i izgradnju veština (Testing Learning Software),
• multimedijalni softveri za učenje stranih jezika,
• elektronske knjige.

Kombinovanje pojedinih rješenja izvodi se u zavisnosti od zahtjeva koje određeni nastavni predmet, odnosno kurs, zavisno od specifičnosti izvođenja, postavlja pred nastavnika, odnosno studenta. Studenti slobodno biraju oblik obrazovanja koji nudi BARN: obrazovanje na daljinu (distance learning, DL) ili klasičan način obrazovanja.

 

1.4. Prednosti i nedostaci e-učenja

,,Učenje na daljinu korišćenjem savremene kompjuterske tehnologije pojavilo se početkom devedesetih godina dvadesetog vijeka. Mnoge obrazovne institucije su u početku samostalno organizovale onlajn kurseve za polaznike koji su bili fizički udaljeni” (Prušević-Sadović, 2015: 28). Govoreći o prednostima i nedostacima e-učenja, u literaturi se mogu pronaći različiti pristupi i različito orijentisani nalazi.

Govoreći o alatima e-učenja iz perspektive osoba treće životne dobi, neki autori ističu da „sadašnji ICT alati često nisu pristupačni i stoga se posebna pažnja treba posvetiti starijim osobama s fizičkim ograničenjima, invaliditetom i vrlo malim iskustvom s ICT, jer ih takve teškoće mogu spriječiti i demotivisatiu efektivnom savladavanju ICT veština“ (Crnković, Budiselić Bistrović, Pogarčić, 2010: 229). ,,Najveći šok odrasle osobe koje su školovane u vremenu prije pojave Interneta donosi lakoća dolaženja do novih informacija, te količina informacija koja se lako može pronaći i dobiti u vlastitom stanu“ (Matijević, 2004: 25).

Neki autori ističu prednosti i nedostatke e-učenja: „Primenom e-learninga olakšava se proces ,,celoživotnog učenja” i informacije se donose u bilo koji kutak sveta. Ipak, bez obzira na nesumnjivo velik broj prednosti pred klasičnom nastavom, ovakav način poučavanja ima i svojih nedostataka, što zasigurno treba uzeti u obzir prilikom njegove implementacije u obrazovni sustav. Ti su nedostaci s jedne strane vezani uza same karakteristike učenja putem interneta, dok je s druge strane dio njih vezan i uz karakteristike potencijalnih polaznika takvih programa“ (Gabrilo, Rodek, 2009: 282; prema: Burger, 2003).

Različiti pokazatelji govore da obuka na daljinu, IT i WWW smanjuju broj osoba i drastično snižavaju troškove, a u isto vreme obogaćuju nastavni proces i osiguravaju bolju kvalitetu njegove usluge“ (Mitrović, 2009: 44). Govoreći o pojavi udaljavanja unutar populacije, Matijević ističe da se „u obrazovanju na daljinu javljaju neki problemi kakve u klasičnoj nastavi ne susrećemo. Jedanod uočljivijih je pojava tzv. ,,personalna izolacija”. Naime, brojni polaznici su u istraživanjima obrazovanja na daljinu isticali osećaj ,,personalne izolacije” tokom autodidaktičkih aktivnosti. I jedan je ispitanik iz srednjoškolske populacije upozorio da internet ne povezuje ljude već ih i razdvaja. Taj je ispitanik osetio da preteranim bavljenjem internetom gubi deo svojih vernih prijatelja“ (Matijević, 1998: 5; prema: Matijević, Rijavec, Drandić, 1997).

Autori Dukić i Mađarić dodaju prednosti i nedostatke onlajn poučavanja, te ističu da su „brojne prednosti takvog oblika poučavanja, poput nezavisno o mjestu i vremenu održavanja nastave, bolje dostupnosti različitih nastavnih sadržaja i više mogućnosti individualizacije nastavnog procesa, no online učenje karakterišu i određeni nedostaci. Nužnost posedovanja odgovarajuće opreme i mogućnost pristupa internetu, kao i fleksibilnost koja od učenika zahteva visoku motivisanost da bi uspešno svladali nastavno gradivo mogu se izdvojiti kao negativne strane online učenja“ (Dukić, Mađarić, 2012: 70)

 

 

ZAKLJUČAK

 

 

Informaciono komunikacione tehnologije postale su sastavni dio naših života, pa tako i dio obrazovanja. Poslednjih godina informacione tehnologije su sadašnjost nastave, a ne budućnost nastave. Naravno da bi obrazovni sistem bio uspješan mora da prati trendove. Savremeno obrazovanje potrebno je što više približiti današnjem informatičkom dobu, a to znači da treba uvesti promjene i samog sadržaja i nastavnih metoda. Jedan od važnih zadataka obrazovanja jeste školovanje, ne samo informatički, već i informacijski pismenih stručnjaka pripremljenih za doživotno učenje tokom čitavog života. Informatičku pismenost je potrebno razvijati na svim nivoima obrazovanja.

Razvoj jednog društva, grupe ili organizacije u budućnosti zavisiće od toga da li ona dovoljno sredstava ulaže u doživotno obrazovanje i razvoj svojih članova, koji su najveća dragocenost koju poseduju.

Dakle, od nas se zahtijeva da učimo tokom cijelog života u i van „fizičkog okruženja učionice“,a to nam je omogućeno zahvaljujući savremenim informacionim tehnologijama. Širenjem znanja i interesovanja može se ostvariti cjelovit razvoj pojedinca (profesionalni, stručni, socijalni, psihološki i sl.), a što i jeste imperativ u savremenom društvu. Opremljeni novim i različitim znanjima i veštinama, ljudi predstavljaju značajan resurs i osnovu za razvoj društva.

U današnje doba je vrlo važno posjedovati vještine informacijske pismenosti jer omogućavaju učenicima da uče različite stvari na različite načine, na različitim mjestima, onako kako njima odgovara. Primjena nove informacione tehnologijeu učenju i poučavanju je svakako vrlo dobar i potreban potez za napredovanje i razvoj društva. S obzirom na brzo napredovanje informacijske revolucije, nužna je spremnost na promjene i prilagođavanje, ali i na razvoj novih vještina. Korišćenjem novih informacionih tehnologija, svaka zemlja je korak bliže društvu koje napreduje i ima dobre tržišne kompetencije. Osnovna škola je pravi početak za početak razvoja tih kompetencija. Adekvatno osnovnoškolsko obrazovanje omogućuje učenicima uspešno dalje obrazovanje i snalaženje u aktualnom okruženju.

 

LITERATURA

 

 

1. Arsović, B. (2012): Napredne informacione tehnologije i obrazovni računarski spveri u matematičkom obrazovanju, Učiteljski fakultet, Užice.
2. Банђур, В., Кундачина, М.(2010): Акционо истраживање у школи, Институт за педагошка истраживања, Београд.
3. Bazić, J. (2012): Društveni aspekti obrazovanja, Institut za političke studije Beograd, Učiteljski fakultet, Prizren – Leposavić.
4. Бјекић, Д., Бјекић, M., Дуњић-Maндић, K., Jaћимовић, T., Tолић(2008): „Kарактеристикепрофесионалног деловањанаставника однос према иновацијама, Нови Сад.
5. Branković, i Ilić, M. (2011): Uvod u pedagogiju i didaktiku, Comesgrafika, Banja Luka.
6. Duraković, M. (1985): Razvijanje stvaralačkih sposobnosti u problemskoj-kreativnoj nastavi, Istrarska nakleda, Pula.
7. Ђорђевић, Ј. (1996): Иновације у настави, Просвета, Београд.
8. Ђорђевић, Ј. (1985): Личност наставника и васпитање ученика, Настава и васпитање, Београд.
9. Ђукић, Ј. (2008): „Тематска интегративна настава“,Образовна технологија, Београд.
10. Grbavac, V., Tepeš, B.,; Rotim, F. (2003): Informacijska tehnološka revolucija na početku 21. Stoljeća, Društvena istraživanja.
11. Grandić, R. (2011): Obrazovanje za novo doba, Učiteljski fakultet, Užice.
12. Ivanov, S. V. (1947): Tipovi i struktura nastavnih sati, Pedagoško-književni zbor, Zagreb.
13. Ivić, .,Pešikan, A., Antić, S. (2001): Aktivno učenje, Institut za psihologiju, Beograd.
14. Јовановић, М. (2016): Утицај интегративне наставе на постигнућа ученика у настави природе и друштва у дијаспори – докторска дисертација, Педагошки факултет, Врање.
15. Kovačević, M. (2008):Škola u prirodi – škola budućnosti, Zadužbina Andrejević, Beograd.
16. Koротков, A. M. (2009): Kompjutersko obrazovanje sa stanovišta sistemsko-radnog pristupa, Kvalitet i e­ kasnost nastave, Institut za pedagoška istraživanja, Beograd.
17. Лакета, Н. (1998): Учитељ – наставник – ученик, Учитељски факултет, Ужице.
18. Ладичорбић, С. (2013): Проблемска настава у предмету природа и друштво – докторска дисертација, Филозофски факултет, Нови Сад.
19. Lazarević, V. (2005):Obrazovna tehnologija, Učiteljski fakultet, Beograd.
20. Lazarević, D. (2007): Obrazovanje mladih za korišćenje informacija sa interneta – oslonci u razvoju kritičkog mišljenja, Nastava i vaspitanje, br. 2, Pedagoško društvo Srbije, Beograd.
21. Мандић, П. (1995): Индивидуална комплексност и образовање, Учитељски факултет, Београд.
22. Мандић, П. (1989): Образовање за 21. столеће, Свјетлост, Сарајево.
23. Mandić, P., Radovanović, I., Mandić, D. (2000): Uvod u opštu informatičku pedagogiju, Učiteljski fakultet, Beograd.
24. Марић, Д. и др. (1973): Врсте наставе,Завод за основно образовање и образовање наставника Републике Србије, Београд.
25. Markovac, J. (1970): Nastava i individualne razlike učenika, Školska knjiga, Zagreb.
26. Minić, V. i Jovanović, M. (2014): Primena interneta u nastavi, Učiteljski fakultet, Leposavić.
27. Minić, V. (2012): Osnovno obrazovanje u Srbiji u drugoj polovini ХХ veka, Učiteljski fakultet Prizren – Leposavić.
28. Минић, С. (2010): Информатичке иновације у образовању деце – зборник радова, Учитељски факултет, Призрен.
29. Мушикић-Поповић, И. (2016): Педагошке основе организације рада савремене основне школе – докторска дисертација, Филозофски факултет, Косовска Митровица.
30. Николић, М. (2009): Егземпларна настава биологије у основној школи: дипломски рад, Биолошки факултет, Београд.
31. Nadrljanski, Đ., Soleša, D. (2004): Informatika u obrazovanju, Učiteljski fakultet, Sombor.
32. Namestovski, Ž. (2013): Analiza efekata primene obrazovnih softvera na motivisanost nastavnika i učenika u nižim razredima osnovne škole, Tehnički fakultet ,,Mihajlo Pupin”, Zrenjanin.
33. Omerović, (2011):Aktivno učenje uOsnovnoj školi, Filozofski fakultet, Tuzla.
34. Павловић, С. (2001): Утицај средстава масовне комуникације на промене у настави и учењу, Учитељски факултет, Јагодина.
35. Прушевић–Садовић, Ф. (2014): Савремена наставна технологија учења и подучавања, Учитељски факултет, Београд.
36. Прушевић-Садовић, Ф. (2016): Комуникација и медији у настави природе и друштва, Учитељски факултет, Београд.
37. Рајчевић, П. (2015): Мотивација ученика основне школе за рад и васпитно-образовни успех– зборник радова, Учитељски факултет, Призрен.
38. Ранђеловић, Ј. (2005): Ка ангажованој дидактици, Филозофски факултет, Ниш.
39. Radonić, F. (1977), Objektivni faktori nastave inovacije: priručnik za nastavnike i učenike – demonstratore u nastavi, Zavod za prosvjetno-pedagošku službu Hrvatske, Zagreb.
40. Sprеmić, А. (2007):Intеgrаtivnа nаstаvа, Оbrаzоvnа tеhnоlоgiја.
41. Спремић, А., (2009): „Интегративна настава као системски начин повезивања знања у наставном процесу“,Иновације у основношколском образовању, Београд.
42. Stankić, R. i dr. (2018): Informaciono-komunikacione tehnologije u obrazovanju kao podsticaj ekonomskom razvoju, Ekonomski fakultet, Beograd.
43. Šikl, A. (2012): Modeli razvijajuće nastave: inovativna obrazovna tehnologija, Školska knjiga, Beograd.
44. Шеховић, С. (2012): Дидактика – теорија учења и поучавања, Учитељски факултет, Београд.
45. Trnavac, N. (1987): Školski sistemi na raskršću: uticaj naučno-tehnološke revolucije na školski sistem, Zavod za udžbenike, Beograd.
46. Vilotijević, M, Vilotijević, N. (2008): Inovacije u nastavi, Školska knjiga, Beograd.
47. Вилотијевић, М. (2006):Вредновање рада ученика у школи, Школска књига, Београд.
48. Вилотијевић, М. (2000):Дидактика 1, Научна књига и Учитељски факултет, Београд.
49. Вилотијевић, Н. (2006): Интегративна настава природе и друштва, Школска књига, Београд.
50. Вилотијевић М., Вилотијевић Н. (2016): Модели развијајуће наставе, Учитељски факултет, Београд.
51. Живковић, Љ. и др. (2010):Функционална повезаност дидактичких елемената у настави географије, Географски факултет, Београд.

 

Ulomak iz opširnog rada čiji je sadržaj:

SADRŽAJ

 

UVOD. 3

1. NOVE TEHNOLOGIJE U PROCESU OBRAZOVANJA.. 6

1.1.     Pojam i uloga novih informacionih tehnologija u obrazovanju. 8

1.1.1.      Korišćenje interneta u poučavanju i učenju. 10

1.2.     Efekti korišćenja novih informacionih tehnologija u obrazovanju. 13

1.3.     Efikasnost nastave primenom novih informacionih tehnologija. 14

1.4.     Motivisanost nastavnika za korišćenje novih informacionih tehnologija. 15

1.5.     Motivisanost učenika za korišćenje novih informacionih tehnologija. 17

2. UTICAJ NOVE INFORMACIONE TEHNOLOGIJE NA NASTAVNI PROCES. 19

2.1.     Tradicionalna nastava. 21

2.2.     Znanje i obrazovanje – osnov razvoja savremenog društva. 22

2.3.     Primena savremenih tehnologija u nastavnom procesu. 23

2.4.     Poboljšanje nastave uz pomoć informacione tehnologije. 27

2.5.     Multimedija. 28

2.5.1.      Multimedijsko okruženje. 29

2.6.     Upotreba informacione tehnologije u Srbiji 30

2.7.     Uticaj upotrebe informacione tehnologije na čitanje i pisanje. 31

2.8.     Informaciona tehnologija je dobar alat koji podržava različitost učenika. 31

2.9.     Uticaj nove informacione tehnologije na predavanja i učenje. 32

2.10.       Uticaj nove tehnologije na podelu znanja, komunikaciju i saradnju kuće i škole. 33

2.11.       Učenici su bolje informisani u vezi domaćih zadataka. 34

2.12.       Uslovi za upotrebu informacione tehnologije u školama. 35

2.13.       Uticaj tehnologije na učenje kod dece. 36

3. UČENJE I POUČAVANJE.. 38

3.1.     Učenje i poučavanje na daljinu – pojmovna određenja. 38

3.2.     Pojmovno određenje e-obrazovanja. 39

3.3.     Obrazovanje na daljinu. 40

3.3.1.      Prednosti obrazovanja na daljinu. 44

3.4.     Pojmovno određenje e-učenja. 46

3.5.     Alati za e-učenje i poučavanje. 48

3.6.     Prednosti i nedostaci e-učenja. 49

3.6.1.      E-nastava i E-učenje. 51

3.7.     E-učenje kao koncept učenja i poučavanja odraslih. 53

4. ELEKTRONSKI SISTEMI POUČAVANJA I UČENJA.. 56

4.1.     Hardver kao tehnička osnova didaktičke tehnologije. 58

4.2.     Obrazovni računarski softver 60

4.3.     Ciljevi uvođenja didaktičkog softvera. 64

4.4.     Primena softvera u nastavnom procesu. 64

4.4.1.      Primeri multimedijskog softvera Tell me More. 67

4.4.2.      Raptivity. 68

4.5.     Obrazovni web portal 68

4.6.     Digitalne biblioteke. 71

4.7.     Digitalna tehnologija u učionici 73

ZAKLJUČAK.. 78

LITERATURA.. 81