Redakcija Породично окупљање. Сваке боговетне године. Не видим сврху! Стварно, ионако се виђамо и за Божић, а и ништа се важно не дешава у току године, а опет, свако има нешто да изјави. Могу да се кладим да пола њих лаже! Прошле године неки тамо рођак је добио унапређење на послу, неко се верио, ујак је… „Пожури, бре, Виолета!“, повика Скај, лупајући на врата од купатила, прекидајући ток мојих мисли. „ОК, дај ми још минут“, одговорила сам.
Дошао је тај дан. Дан који презирем. Дан када ћу видети сваког уображеног рођака, сваку богату ујну која више воли Скај од мене и наше млађе сестре Ред. Иначе, њено право име је Маргарет, али како има природно јаркоцрвену косу, више воли да је зовемо Ред. Узгред, она ме једина капира и једина је која ће ми недостајати…
Моја породица има много чланова и сви су фолиранти. Сваке године састајемо се у нечијем дому. Ове године ред је на нас, а то захтева опсежне припреме. Све мора бити чисто као суза, уредно и савршено . . . Не могу то да поднесем. Рођаци долазе тачно у подне и запосешће нашу кућу.
Па, осећам да наредних 12 сати неће баш пролетети.
Обично прво одлазимо у дневну собу где се испоздрављамо. Боже, ми се множимо сваке године! Ту су нове бебе, нови партнери, неке уопште и не препознајем. Још девет сати . . .
Следи наш годишњи ручак у свечаној трпезарији где иначе власник куће одржи мали говор о овој породици. Сваке године звучи исто − како се ми сви волимо, како треба да будемо поносни јер имамо ова окупљања бла, бла, бла . . . Шест и по сати . . .
После се селимо у велику салу, место где свако ко има нешто да саопшти оде и стане на импровизовану бину (као да ће да пева химну или нешто слично!) и извести о свом успеху током протекле године. Као да стварно имају нешто важно да кажу . . . Не могу да дочекам да оду! Преостало је још четири сата . . .
Током тих хвалоспева сви су присутни и сви, осим мене, пажљиво прате говорника. Зато је било страшно чудно видети моју маму како држи мобилни, забринуто гледа тату и јавља се на позив, напуштајући просторију! Кладим се, да сам ја урадила то исто, била бих кажњена месец дана. Кад су они већ изашли, решила сам да их пратим. Ушли су у малу собу, ону коју ретко отварамо. Стајала сам испред са уветом приљубљеним на врата од махагонија. „ . . . је рекао?“, чула сам оца како пита. Мама је одговорила дрхтавим гласом: „Рекао је да су резултати теста позитивни. Маргарет има леукемију, она умире“.
Срце ми се попело у грло. У ушима ми је звонило. Нисам могла да схватим . . . да ли сам стварно чула да Ред умире? Следећа ствар које се сећам − у својој сам соби, гледам своје спаковане торбе, спремне за планирани поноћни бег. Пала сам на колена уз ивицу кревета. Чекај, она умире, да ли могу тек тако да одем?! Морам да донесем одлуку, остати или отићи . . .
Немам појма шта је са мојим сатом, зар је могуће да је већ поноћ . . .
Кад сам се пробудила, у истом положају у ком сам била, на коленима које ме убијају, схватила сам да сам донела праву одлуку. Истуширала сам се, обукла и отрчала да нађем моју малу сестру која је у њеној соби цртала још једно уметничко дело.
„Хеј, Ред, ‘ајмо у биоскоп“.
.
Катарина Станковић 8б
Основна школа при Математичкој гимназији
професорка: Анђелка Петровић
