Redakcija Đuro Šefer Sremac
MALA MOJA OD RAVNOGA SREMA
(Branku Ćopiću u slavu: 1915 ‒ 1984)
Imao sam u sred srca Srema
jednu malu pegavu i plavu,
nekad smeđu, od farbe garavu
lepoticu – ta nigde je nema!
Mala moja od ravnoga Srema!
U proleće k’o lasta doleće,
kose duge razvila niz pleća;
ku’ruz kopam, motika mi veća
nego njena – takva mi je sreća!
Vrednica je Sremica od Srema!
Skid’o sam joj sa neba zvezdice
i ljubio ponoćne zenice,
mazio je do zore sanjive…
Konja prez’o, vozio do njive
malu moju – od zvezdana Srema.
Volela me čas sredom, čas petkom,
u voćnjaku ispod trešnje cvetne,
ne dadoh joj da na srcu drema,
začinjasmo iskonskim začetkom
novu malu – od trešnjastog Srema.
Ah, kakva je zlaćana pšenica
kad se po njoj povalja Sremica!
Klasje jeca, šušte vlati trave,
zene suze, graorasto-plave,
male moje – od zlatnoga Srema!
A kad sazru dinje, lubenice,
postelja nam – sremačka koleba!
Ja joj ljubim purpurasto lice,
a njoj drago – skida svece s neba!
Takve volim dinjice od Srema!
Stiže jesen, modre vinogradi,
berba spremna, mlâda još spremnija,
ruka nežna sve zna da mi radi,
muljam pucad dok vetrić ćarlija
maloj mojoj – od grožđanog Srema!
Kad zasneže bajne zimske čari
kao dete igram se grudvama
drage moje što ljubavlju žari…
Sjurimo se u dolju sankama –
joooj, što vozi Sneguljica Srema!
Tako vezem vezak sa Sremicom,
ušuškavam jorganom dečicu,
napajam se zvezdanom ravnicom,
život živim dok mazim pšenicu
kose zlatne – Sremice od Srema!
* * *
Nekad beše, sad se pripoveda,
divni snovi prohujaše srećno.
Život rađa pelena i meda,
krug nam vrti dolap smrti večno…
Ja još volim – ženicu od Srema!
U životu mome više nema –
male moje, od kićena Srema!
Poezija za decu
NAJLjUBAVNIJA PESMA
Dugo već maštam tanane snove
nežnih očiju k’o polja maka
satkati u zlataste stihove
o srce stradanju jednog dečaka.
Skrivaše brižno najdraže ime
pod ključem srca, u vrtu tajni.
Kada Nju ugleda – zazvuče rime
u čast lepote zenica sjajni’.
.
Pesme joj je sricao nevešto,
pevao zvonkim pojem slavuja,
a znao nije šta je to nešto
što budi ga pre Sunčeva ruja.
Šta sve joj nije želeo reći,
darivati je brdom poklona…
No, morao bi, jadnik, uteći
kad stazom sreće leprša Ona!
Eh, junačinu mučila tama,
plašio sumrak, bolnih li muka!
A onda – u kuću banu mama
damice ljupke iz komšiluka!
Narogušena neka tetkica
zagrme strašnim, promuklim glasom:
– Zar zbog mangupa moja kćerkica
mora da beži k’o ždrebe kasom!?
Otac je sevao gnevan, baš ljut:
– Ko? Zar jedinac! Moj miran sinčić!
Zapamtiće on i kaiš i prut!
Sramoti me taj deran, klinčić!
I zna se šta se na kraju zbilo:
batine izlečiše našeg deliju!
Ptičici čežnje slomi se krilo…
Otad dečaci brižno ljubav kriju.
ĐAČKE LJUBAVI
Voleo sаm jednu Tаnju
poklаnjаo šminku, kremu
trepereo u čekаnju
rаsplаmsаv̓o slаtku tremu.
Štа je ljubаv – nije znаlа:
‒ Jа sаm jаko, jаko mаlа –
nežno mi je cvrkutаlа.
Voleo sаm lednu Snežu,
nаsmejаnu vrаgolаnku.
Još mi misli, srce stežu
reči snežne nа rаstаnku.
O ljubаvi nije znаlа.
To je ludost! To je šаlа! –
k’o vrаpčić je čаvrljаlа.
Kаkvа li je sаmo bilа
drаgа, ljupkа kаo lаne
lepoticа Milkа, Milа!
Pojаvi se i – nestаne…
Golubove je hrаnilа
u pаrkiću mojа vilа.
Prhnu ljubаv – dobi krilа!
Nаjzаd, sreće nаđoh zrno
posle čežnje do svemirа.
Od dodirа sаm pretrn’o
kаd mi srce dirnu Mirа:
– Voliš li kаd zvezde sjаju,
zrаčаk sreće zlаtom tkаju
i ljubаv nаm poklаnjаju?
Meni sinu: ljubаv to je –
pesmа sreće spаjа dvoje!
