Redakcija Милан Јовановић
.
БЕЛА ПЧЕЛА
.
Тога, за почетак новембра, необично топлог дана, затекао сам се у дворишту старе, сеоске куће, где се вршило опело преминулом оцу, човека са којим сам делио канцеларију.
Свештеник је појао неразговетно и себи у браду, кад је до мојих чула, допрло некакво брујање. Нисам наслућивао његову природу, али сам био свестан да се интезитет тог звука појачава. Људи су се ускомешали а свештеник је заћутао.
„Бела пчела!“ Први је проговорио седи старац. Тек кад је овај времешни човек, изговорио ову констатацију постао сам свестан да до мојих ушију допире звук пчела у покрету. О пчелама нисам знао баш превише али ми је било познато да слабо јесење сунце, које греје само ако вас дотиче крајем свог снопа, може измамити неку од њих, да у невреме напусти станиште, али да превари читаву заједницу било је готово незамисливо.
„Тај добри човек, рођен је у соби пуној кошница“, из гомиле окупљеног света проговорила је повијена старица. „Те године, када се родио, била је велика студен, па је покојников прадеда, унео кошнице у собу како би их спасао сигурне пропасти. Осетивши да дете долази, његова је мајка, склањајући се од погледа укућана, ушла у ту собу и породила се. Зато су га сељани још као дете прозвали „Белом пчелом“.
„Цео је век провео са њима.“ Поново је наставио старац „А, кад је оно пре двадесетак година настао велики помор, настрадао је и његов пчелињак. Сећам се, седели смо ту под крушком, руком је показао према дрвету, кад се зачуло брујање, као ово данас. Гледао сам, како са неба, долеће рој и усељава се у једну од кошница коју је он после помора уредно припремио, као да је знао да ће до тога доћи. Радовао се као мало дете.“
„Само Богу угодном човеку пчеле долазе“, чуо се нечији глас из масе.
„И мој је деда некад имао пчеле“, јавио се један подгојен младић. „Једне године рој му се дигао из кошнице, и окачио на дрво. Послао је по њега. Са кошницом у рукама стао је испод дрвета, и рекао деди да мотком откачи рој. На себи није имао маску. Био је у кошуљи кратких рукава. Деда је успешно откачио пчеле али су оне уместо у кошницу упало њему у недра. Mислио сам да жив неће претећи. Међутим, он је без панике, отпасао кошуљу, и пчеле, лагано, спустио у кошницу. На телу није имао ни један ујед.“
Тада сам их већ видео, зацрнеле су небо. Неким чудом нисам се уплашио, нити било ко од присутних. Некаква благост је била међу нама. Учинило ми се да су застале изнад одра, оставши изнад његове главе, тек на тренутак, после чега су оделетеле ка истоку.
„Оде са њима и душа Беле пчеле.“ Шапатом је коментарисао старац.
Онда је свештеников глас ранио тишину. Наставио је са опелом. А није ни морао. Све што је требало учиниле су пчеле тим несвакидашњим чином.
.
Милан Јовановић, је рођен 1967. године у Смедеревској Паланци. Школовао се у Кусатку, Смедеревској Паланци и Београду.
На Правном факултету Београдског универзитета дипломирао је 1994. године, а Правосудни испит пред Комисијом Министарства правде Републике Србије положио је 1997. године.
Тренутно са супругом Љубицом и кћеркама Софијом и Мајом живи у Минхену.
Обајвио је романе:
Монах, Чигоја штампа, Београд, 2002
Ратник, Чигоја штампа, Београд, 2003; друго издање Круг, Београд, 2010
Зимовање на приморју, Чигоја штампа, Београд, 2004
Теодора, Инка, Београд, 2005; друго издање Адреса, Нови Сад, 2013
Господар, Чигоја штампа, Београд, 2007
Несаница, Адреса, Нови Сад, 2011
Мало двориште, Адреса, Нови Сад 2012
Стаклена мастионица, Српска књижевна задруга, Београд, 2015
Књига правила, Српска књижевна задруга, Београд, 2017
као и књиге прича:
Гроб на Вучјем долу и друге приче, Медијска књижара Круг, Београд, 2009 и
Гласови прошлости, Српска књижевна задруга, Београд, 2016
Године 2014. у Софији, објављен му је роман Теодора, на бугарском језику.
Прозу је објављивао у више часописа, а заступљен је и у појединим заједничким зборницима.
Добитник је књижевне награде Андра Гавриловић и Златне значке Културно просветне заједнице Србије.
