Redakcija Miloš Ristić
ПЕСНИКИЊА ЧОВЕКА
Увек је тешко кад се први пут пева. Прва песничка збирка увек вуче тону енергије и милион опасности. Али је она оно што мора да се деси. И кад то што мора да се деси буде и целисходно, читко и јасно, естетички вредно и несувисло, без болести форме, онда то наговештава један врли песнички пут. Наравно, смелост је овде непотребна категорија, јер сам чин прве збирке, баш као прве песме, садржи се у њој, и из ње произилази. По мом дубоком убеђењу, добру поезију или добру песму чини пет елемената (оригиналност, несувислост, заокруженост осећаја или теме, континуитет атмосфере и идејна поткованост) а што је, сходно овој епохи и данашњем начину писања, допуњена поетика онога што је Богдан Поповић означио почетком XX века као три пресудна елемента или критеријума, да једна квалитетна поезија или песма мора имати емоције, бити јасна и бити цела лепа. Мислим да је од ових пет елемената Љиљана остварила конкретан домашај у свима, нарoчито у последња два – континуитету атмосфере и идејној поткованости.
Њена прва збирка испевана је на једном класичном песничком језику, исказу, бисерном низу, али без подражавања или имитације истог. Збирка садржи тридесетак песама самим чим су избегнута понављања и пренатрпаности сваке врсте. Ова збирка је и мултидисциплинарна. Наиме, она, поред ауторских песама доноси и пар песничких превода, препева, песама Едгара Алана Поа, чувеног америчког писца, аутора антологијске песме ,,Гавран” и сјајне натуралистичко-бизарно-фантастичке новеле с елементима хорора – ,,Пад куће Ашерових”.
Чиме се одликује ова поезија, збирке необичног наслова СИЛА ЧОВЕКОВА? Шта је то чиме се она бави? У фокусу су многе теме. Једна од њих је и радост у времену, радост у љубави, радост у муци и туги, радост осећаја, осећај за осећајем, осећај који се покушава ухватити, загрлити, обухватити, обгрлити обема рукама, не испуштајући га нипошто, сачувати, као нпр. у песми НЕДОСТАЈЕШ: (,,На уснама/ У загрљају/ У зноју мог зноја/ Недостајеш/ Правим те у облацима/ Дозивам у поспаностима/ Чекам у сновима, јер/ Недостајеш/ Као дашак ветра у летњем дану/ Као кап воде / Као Слобода/ Недостајеш/ Кад се сви смеју, смејем се и ја/ али и даље/ Недостајеш/ И још само безброј пута/ И још само вечност/ Недостајеш.”). Песме које бих посебно подвукао су ТИШИНА и ПЛОВИДБА: ,,Направих корак, па два и три…/ Нешто ме чудно гледају сви./ Крочих већ на пут лош/ Осврћем се, тражим, слушам/ шта ће ме задесити још.” Једна од најбољих песама је ПРИВИЂЕЊЕ која исказује сву рефлексивност њене поезије, ону мисаоност која краси целу збирку, целу збрку осећаја из које еманира љубав, могућна и остварена, и као неостварена могућна у својој немогућности. Љубав која је јака и кад је нема. У том смислу тешко да се наслов књиге може тумачити као иронија већ управо као изражавање силе човекове – човек је у фокусу пажње, човек као мушкарац, човек као жена, човек као љубав, човек као осећање, човек као делање или неделање. Љиљана Самарџић се приближава ренесансном схватању по коме је човек центар света. Човек у песничком ,,ја” али и у песничком ,,ти”, који се преплићу, чиме се надвладава субјективност и једнозначност. Човек у природи, човек у свету, човек у стварима. А тај је човек у средишту да воли и буде вољен. У њеним песмама извајана је једна вера у човека, а познати крушевачки професор и филозоф др. Павле Бубања је рекао да је човек највећа црква. Дала је Љиљана Самарџић једну слику човека који схвата или који не схвата, човека који не прихвата да греши док греши, човека уморног од света, човека који пати и тежи лепоти, савршенству, вечности. Иако је на шекспировском васељенском исказу она не верује у трагичност по сваку цену, иако је присутна. Млада сомборска песникиња верује да људи сами одлучују о својој судбини, или се бар боре за то, и да су оно судбинско и трагично управо у човеку, одакле и путују у свет: ,,Јер те баци немост моја/ у други загрљај.”(из песме ТИ) Љиљана Самарџић успела је да створи нешто чисто, и што је још важније, нешто што је целина. Да је објавила своју прву књигу са двадесет или деветнаест година, а не са двадесет и девет, можда и не би успела у томе. Видна је зрелост. Песничка, емпиријска и артистичка.
Љиљана је метафизички песник. Има у њој оне фине хелдерлиновске метафизике за шта је најбољи пример песма УСРЕД БАЈКА која је сама једна философија љубави, не обична тривијална поезија без икаквог запитка каква се данас пише, већ философија љубави и, да, метаноја, и по том се она доста разликује од Кјеркегора, мог омиљеног песничког филозофа или филозофа-песника. Њена песма је у почетку слика рашчлањена затим на мисаоне токове који се осећајима међусобно туку патворећи једну ширу и дубљу дијалектику.
При свему Љиљана Самарџић као песник не остаје глувонема на садашњост и ову сплачину у којој живимо. Бори се, некад је прихвата, некад одбацује, чак сатирично обезличује и бичује. Та спона, тај распон, на коме се она показује као изузетно нежни лирски субјекат који има саосећања за читав свет са једне стране, на другој егзистира као жртва и осветник према истом, снажно, индивидуално и јаствено, који и поред свега жели да га схвати и прихвати, а може да га прихвати само уколико га схвати. Јер она, нећу рећи пева, јер живимо у певачком времену, већ у својим стиховима каже:
,,Човек је човек док му кичма и ноге усправно стоје”
(ПЛОВИДБА)
проф. Милош Ристић
