Miloš Ristić: Sile tanatosa u zavičajnoj poeziji Ćamila Sijarića

Sijarić se divi svojim precima koji su jahali po 5-6 konja i imali po 5-6 žena. Međutim, kod Sijarića je prisutna i samokritičnost:

,,Mi mu rekosmo da mu ni rane
  Iz Grčke ne valjaju, jer su plitke.

  Rekosmo mu:
  Mi bismo zi kod kuće zadali dublje
  Rane.’’

 Ipak, sile tanatosa se odmah ističu:

,,Kad god bismo pogledali gdje su na tom satu 
  Kazaljke – mala i velika, 
  Učinilo bi nam se da nam one kazuju
  Koliko je malo vremena između nas
  I pokojnika.’’

  Takva je i pojava noćnog duha:

  ,,Lajao je, i lajao, i lajao pas.
    I ne bi ništa.
    Do što noć još tamnija posta.
    Sjedim u mraku.
    Ne čujem šum, ne čujem
    Glas.
    A sve mi se čini da imam u kući
    Gosta,
    Koga vidi samo pas.’’

  Pojavljuju se duhovi naših starih:

 ,,Ne čujemo im korak,
   Jer senke su
   Do kroz mrak:
   Daj mi konak!’’

  Neka čudna, horor atmosfera. Kao u pesmi kad su prodali konja, a čuju ga u noć. Opet o pokojnicima:

,,Po nebu zvezde, 
  Po groblju mjesečina  
  Pala.
  Družina umrlih seljaka mrtvim snom
  Zaspala.’’
 Htonski prostor oko Šipovica…

,,iz kose kidaju uvojke
  I vrište, vrište od muke što su
  Djevojke
  Iz Šipovica.’’

Sijarić je opčinjen prirodom:

 ,,Danju tu hoće doletjeti ptica
  Hoće zvijer doći da se napije
  Ta barica traje otkad svijet postoji,
  A može biti i od prije.’’

  Sijarićeva opsednutost vodom, da li bila reka, ili kiša ili barica, svejedno.
  Sijarić je opčinjen smrću:

 ,,Naiđoh nag rob kraj puta
   Na kamena dva, jedan iznad nogu,
   Drugi iznad glave.
   …
   Da uz  svoje, i njegove korake čujem.’’

 Sijarić ne oseća samo ljubav prema zavičaju, on oseća neku dublju privrženost zavičaju. Njegova briga i zainteresovanost i za maleni cvet, i za malenu kap vode:
  Sijarićeba opscenacija smrću je vidljiva:

  ,,Pođoh pored našeg seoskog groblja.
    Htedoh da o mrtvima nešto sročim.
    Ne umjedoh, nego o sebi:
    Da neću, kad ka njima odem
    Imati da zažalim nizašta
    Do za onim trenutkom kad pokisao,
    Kad mokar
    Sjednem pokraj ognjišta.’’

  I opet ta smrt:

   ,,Izgorje naš starac u selu…’’

 Ili sledeće:

,,Ponekad se osjetim sam
  Sa ocem svojim i majkom koji su umrli,
  I bratom živim:
  Odvojio bih nas žive od mrtvih,
  Ali se bojim da time
  U nečemu ne skrivim.’’

 Ili kad nije smrt, onda je fascinacija gluvim dobom:
 ,,Pogledoh u sat pred sobom
   Da vidim koje je doba.
   Bilo je pola noći
   I sinoć je bilo pola noći.’’

I opet ta opčinjenost smrću:

,,Znam da će mi jednoga dana doći
  U uši glas koji će me ubiti.
  Neka me nađe
  Kad sam sam u kući…’’

 Ili:

 ,,Zar je moguće da baš ništa
   Od potrebnih stvari neću
   Sa sobom ponijeti u grob.’’