Redakcija Prof. dr Miomir Milinković
ĆUTANJE KAO NAČIN POETSKOG GOVORA
(Jeton Keljmendi: „Divlja ćutanja“, Alma, Beograd, 2018)
Reč, taj nevidljivi fluid što treperi u nama i oko nas, samo privremeno zatočena u kamenu, u kulu ćutanja, osnažena energijom poetske imaginacije, pomaže pesniku da uspešno istražuje i iznalazi odgovore na krucijalna pitanja egzistencije, da otkriva smisao i trajne vrednosti čovekovog života, ukleštenog neprikosnovenim zakonima prolaznosti i banalne svakodnevice. Kako se ide do samoga sebe je pesma koja se može definisati kao kredo njegove poezije, aforistička maksima dubokoumnih promišljanja i osobena definicija života, situiranog u sferu univerzalnih koordinata, daleko iznad prosečnog i banalnog, i izvan vremenskih, prostornih, nacionalnih i konfensionalnih granica u diskursu kosmopolitizma i nemerljivih humanističkih relacija. Reč je niverzalni ključ koji otkriva tajne i genezu života, od prepotopskog doba do vremena hiperproduktivne, urbane civilipezacije.
Pesma Život udaljen od samoga sebe je apoteoza dobrote, postament najfinijih čovekovih poriva, portret individue koja ceo svoj vek žrtvuje za budućnost drugih, rafinirana slika junaka čije ime, kako kaže pesnik ’’blista na nebu i na zemlji’’. Stihovi pesme su neponovljiva apologija dobrote, inspirisani likom i delom gorostasne heroine Majke Tereze, profilisane kao uzor čovečnosti, uzdignut do linije kosmoloških relacija. Keljmendijevi stihovi su lirski hronotp nemirne mladosti, autentičan zapis senzibilnih ljubavi, patnji i bola, dnevnik emotivnih vibracija, molitvenik dubokih promišljanja, iskazanih snagom reči i neobičnih stilskih konstrukcija. Svaka njegova pesma je otvorena knjiga njegove duše i naravi, široki registar čulnih senzacija, aplikacija svesti i podsvesti, oživljena i konkretizovana u asocijativnim poetskim slikama iznijansiranih boja i lakokrilih tonova.
U strukturi Keljmendijevih stihova često se sreće reč ćutanje, ponovljena na više mesta, u različitim oblicima i padežima, ali to nije poziv na hermetički stav prema životu i neposrednom okruženju,već poziv na univerzalne obrasce komunikacije, žudnja za lepšim i pravednijim svetom, koji bi zadovoljio makar elementarne potrebe ljudske egzistencije. Pesnik sadržinom i porukama svojih stihova, pripada redu onih koji, kako bi rekao Niče ’’unapređuju svet i čine ga boljim’’. Vizualizaciju misli i poruka uspesno ostvaruje u kontrastima koji fiksiraju zrelu antropološku misao o protivtežii dobra i zla i nepomirljivosti suprotstavljenih, realnih i volšebnih sila. Variranjem antiteza on markira promenljivost čovekove naravi i relativnost premisa na kojima su medjuljudski odnosi sazdani. Njegovi stihovi upućuju na staru i odavno poznatu istinu da svi ljudi ne mogu biti bogati i slavni, ali bi svi mogli da budu dobri. ’’O dobroti uvek treba govoriti lepo’’, uskliknuće u pesmi Jednom će krenuti dani, da bi već u sledećim stihovima između dobrote i lepote stavio znak jednakosti. Pritom on ne sputava čovekovu slobodu i ne odredjuje način njegovog ponašanja, već samo, markira misao da su elementarni zahtevi dobrote ispunjeni i onda ako, drugima ne činimo zlo. Njegovo pevanje ispunjeno je nadom da će dobrota spasiti ljudski rod.
Pitanje slobode je takodje česta tema njegove poezije. Da li je čovek slobodno biće, ili se samo zavarava iluzijom slobode? Da li sloboda ima karakter apsolutnog, koje se može u celosti posedovati, ili je ograničena i čoveku dostupna u odredjenim dozama neke nadnaravne ili zemaljske sile. Pesnik katkad zastane pred tako teškim pitanjima, da bi se u svojim razmišljanjima opredelio za intimni mir i uplovio u sferu unutrašnje, slobode. Pritom insistira na potrebi stalnog uzdizanju iznad ljudskih poroka i slabosti, istrajava na potrazi za istinama života koje mu otvaraju nedodirljivi horizont lične, neprikosnovene slobode. Slobodna i čista, kosmopolitska misao, smatra pesnik, uzdiže čoveka iznad gvozdenih stega nadobudnih gospodara i omogućava mu da sagleda neki bolji i drugačiji svet, s druge strane ogledala. Sloboda nije privilegija odabranih, već opšte dobro za koje se valja dušom i srcem boriti.
Svoj neosporni pesnički talenat Keljmendi je najpotpunije iskazao u ljubavnoj lirici, u ispovednim i evokativnim stihovima koji otkrivaju subjektivni pesnikov svet, markiran i konkretizovan u različitim situacijama, na različitim mestima i geografskim prostorima. Stilski izraz ovih pesama je ostvaren na jezičkom kompleksu lapidarnih stilskih konstrukcija i metaforičnih lirskih traktata, koji proširuju zatvorene krugove normativne gramatike i nude neslućene mogućnosti i snagu moderne pesničke retorike. Keljmendi je čarobnjak koji se igra na valovitom žuborenju reči, brodi njihovim nemirnim zvucima, dopire i nastanjuje se u dušu čitalaca i nastoji da nađe put do sebe. Kad padne u sferu empatije, postaje, svojom voljom, odani rob koji služi uzusima njihovog realnog značenja i simboličnih, kontemplativnih domašaja.
Pesme inspirisane lepotom izraz su pesnikove žudnje prema ženi, prema čarima njenih erotskih i duhovnih poriva, počev od prvih stidljivih pobuda i neobuzdanih strasti, do komplementarnog prožimanja emotivnih i misaonih refleksija i pokušaja da se definiše lepota kao konkretan fenomon u kolopletu čulnih i vizuelnih senzacija. Neodredjenost emotivnih vibracija transformiše se u potragu za identifikacijom individue, uznemirene tragičnim iskustvima epohe i arhetipskim obrascima obelodanjenih, svesnih i podsvesnih nagona. Ljuba- vni zanos, želje, porivi i snovi, iskazani su jednostavnim, ekspresivnim izrazom, bez okolišenja i kolebanja, spontano i prirodno, sa vidnim oznakama artificijelnog iskustva, u kojem već poznate i opevane stvari dobijaju novo ruho nadahnute poetske retorike.
I ma o čemu da peva, o ljubavi, patriotizmu, domovini ili socijalnim temama, Keljmendi je pesnik čulnih i vizuelnih senzacija, osnaženih aforističkim iskazima u kojima se kristališu i slažu nemiri pesnikovog vremena u grozničavom ritmu novih tonova na kojima se temelji i stvara moderna poezija. Katkad se u njegovim stihovma oglasi eho lutalačkog zanosa kakav se sreće u stihovima Rastka Petrovića i nemušti govor egzotičnih predela koji je na velika vrata ušao u moderne tokove evropske poezije. U neskrivenoj nameri da uvek bude nov i drugačiji u odnosu na svoje prethodnike, Keljmendi katkad zanemaruje načela versifikacije i zalazi u neosvetljene prostore čvornovatih, zgusnutih reči i rečenica, ali nikada ne tone i ne gubi se u lavirintu nepredvidivih zamki i zamršenih puteva, već uspeva da nadje najdublju misao i najbolji izraz, koji ga stavlja na liniju rafiniranih čulnih senzacija i neprikosnovenih istina koje razvejavaju zavesu svih zabluda, prepreka i zabrana.
Inspirisana dramatikom savremene ljudske egzistencije, profilisana modernim iskazom lapidarnih konstrukcija, obojena tonovima moderne, diskurzivne versifikacije, obeležena ožiljcima pesnikovog vremena, obavijena velom dirljivih lirskih ispovesti, poezija Jetona Keljmendija se čita i doživljava kao pitka, brižljivo negovana melodija, koja se formom i sadržinom i estetskim vrednostima uzdiže iznad ustaljenih poetskih klišea, do nivoa suptilne, nadahnute i posve nove poetske naracije. Lakoćom pevanja, koja je prirodna i nenametljiva, pesnik uspešno opservira svet u kome živi. Zagledan u daljinu, u potrazi za slikom boljeg i pravednijeg sveta, on istovremeno traga i za novim poetskim govorom, od narativno-deskriptivnih do snažnih, refleksivnih monoloških konstrukcija.
