Redakcija Milijan Despotović
GRAMATIKA ISTINSKOG ŽIVOTA
Peko Laličić: „Sitne misli“
Misliti, znači živeti u stalnom kretanju duha i svest staviti u službu iznalaženja odgovora na pitanja koja inače običnog čoveka dovode u dilemu. Razrešenje tih dilema, a imamo ih vazda i pred svakim, moguće je samo kroz zrelu misao jer, „misao je živo stanje“ i njom se obraćamo sami sebi. Misao je i kritički aforizam, saopšten kratko – jasno, a to kratko aforističar Peko Laličić, naziva „si-tno“, i evo pred nama je rukopis njegove nove knjige aforizama „Sitne misli“.
Najsvetiji, da tako kažem, zadatak ove aforistike je molba čoveku da se vrati sebi, svom biću, otuđio se suviše i ušao u prostor strašnog suda. Laličić kaže: „Ne udaljavajte se mnogo od sebe. Izgubićete se“, i još dodaje: „Potražite sebe – i tamo gde ste misli da vas nema.“ Čovekov put treba da vodi prvo ka sebi; dati – dobio sam; oduzeti – izgubio sam; ugrozio sam – ubio sam sebe. Kad sve ovo čovek bude razumeo i prepoznao svoju ulogu na zemlji, na kojoj prebiva kratko i tegobno, učiniće životnijim i život drugih a sam će početi, tek, da živi.
Ako se pitamo, ko danas čoveku može pomoći, odgovor daje i Laličić: „Ako se oslanjate na sebe, imate najbolji oslonac“, ali to treba činiti zavetno prema prirodi pre nego što nepoznanac zauzme vaše mesto: „Ako se dugo ne vraćate sebi može se desiti da pronađete drugoga u sebi.“ To su ta neprirodna stanja u koja je čovek današnjice dopao porobljavajući drugoga i ne shvatajući, pri tom, da je porobio sopstvene buduće generacije. On to tragično činjenje nije razumeo ni onda kada je bilo očigledno da je „poprskan znojem kazaljki“.3 Ti pokazivači dugo opominju da nam ističe vreme i ne smemo, poput Makarina, kazati: „Ja ništa ne čujem“, zato Laličić vraća sat na početak: „Ne pamtite do sutra, opominje juče.“
Peko Laličić ima punu svest o tome šta se danas događa na razmeđi civilizacija, imajući na umu i udes naroda kome i sam pripada, čije nebo nije baš tako ni svetlo ni slobodno jer, nije čovek shvatio da mi na zemlji ne bivamo zbog sebe lično, jesmo samo onda ako razumemo da „deca su naše zvezde“. Borba za nebo puno zvezda, a ne vidljivih i nevidljivih skalamerija smrti, je sveti ljudski zadatak. Čovek kao nedozvano biće, postaće redak i umeće jednom da misli, ali koja je to cena osamljenosti? Po tome ispade da će svu mudrost sveta „popiti“ poslednji čovek. Čemu onda ta naknadna pamet?! Kome je preneti?
Sve su to dileme koje su našeg mislioca Laličića, čini mi se još ima vremena, dovele pred ove „sitne misli“, sitne u njegovom oku a velike za čovečnost: „Čovek je ništa ako ne postane čovek.“
Treba se čuvati od ambisa koji vrebaju posebno kad sami sebi polomite krila. Testamentarna Laličićeva misao je „Najveći ambisi su u glavama ljudi“. Te ambise može da premosti samo zdrava misao, misao koja ima oči, a te oči moraju da vide.
Šta je ambis u ljudskim glavam?
Mrža! Mrža, ponavljam, prvo prema sebi a onda se javljaju sve druge ljudske slabosti u koje kao u vulkansku lavu upada čovek današnjice, taj mentalno razgrađen čovek grabež‚ i zla koji ne razume protok vremena dok oduzima vreme drugima ne mareći za činjenicu da „i manjega od makovog zrna pregazi vreme“. Sociološki i filozofski, Peko Laličić može da razume sopstvo drugih ali ne može da prihvati da oni drugi, sad rod su Mračilu Strašnom i oni bi, za rad sebe, i bez bližnjih, da odustanu od puta u budućnost. Laličić diže rampu budućnosti i govori da je telo poželjan prolaz onima koji „imaju svetla u sebi i drugim osvetljavaju put“. Čovek ne bi smeo nikad zaboraviti sebi da kaže: „Da nije sunca u meni, ni mene ne bi bilo!“ Sunce je i simbol „Sitnih misli“ Peka Laličića. Svaka njegova misao svojom snagom obnavlja svetlost u čoveku verujući da sadaššnjost na nju ima pravo. Ona je na neki način i Kunderina „potraga za izgubljenom sadašnjošću“. Laličićeva sadašnjost nije samo obična scena, ona je budućnost i onima kojima će biti prošlost. Otuda on u svom misaonom jeziku izvlači reč „složenost“ gledanja u dobrom, svetlom, pravcu jer, „gde svako vuče na svoju stranu, ni jedna strana nije čitava“. Ali kakvo je stanje danas u ljudestvu svekolikom, Laličić savetuje oprez: „Ne mrzite nikoga, i ne volite svakoga.“
Poenta duha u mislima Peka Laličića jeste u poruci: „Ne mrzite nikoga.“ Čovek mržnje, prosto je to. – Mrzan sopstva, i on može sebi doneti samo ono što drugima daje i tu je kraj ljudskog duha, a na širem planu, ako ozbiljnije shvatimo, i kraj civilizacije. Mržnja isključuje razgovor, a onda i mišljenje. Ovaj mislilac je čudacima mržnje ponudio alternativu; mislite onako kako ljubav zapoveda a ljubav svojom svetlošću potapa mržnju. Hoće li svet sve okeanizirati u svetlost ili mržnju, zavisi od njega samog a ne od pisca koji je pokušao ne da nas oslobodi omče, nego da čoveka nauči da drugom ne namiče omču na vrat jer, sam život svakom je dovoljna omča: „Život je omča koju oko vrata nosimo od rođenja.“
„Sitne misli“ pokušavaju da razumnim jezikom uvedu pravičnost u život kao njegovu gramatiku sreće: „Srećan je samo onaj ko uživa u malom.“ Malo je najveće dobro koje svakom pripada i koje treba njime da vlada, niko ne bi trebao da ostane bar, bez tog obrisa dobra. Otimanje tuđeg blaga, života i prostora, samo je tragedija više i besmisao koji na mala vrata uvodi kugu zla u ljudske živote, a prvi svrab donosi laž. Očito, čovečanstvo plaća skupu cenu zbog laži iz sebe i u sebi, ne shvatajući da čini glupost a „čovek je lakši za onoliko koliko gluposti potisne uz sebe.“
Svet duha mora krenuti u očišćenje. Iz globalne (sveopšte) zablude može se izaći samo kroz, bar sitne misli. Misliti, misliti, i samo misliti da je život „najlepši dar prirode“ i ostavite njoj pravo da vas kroz njega vodi. Čovek to, očito ne ume! Zaključak „Malih misli“ ovog važnog mislioca, nije tragičan, ali jeste obavezujući: „Svete moj, još ti svetlosti treba!“ Jedan zračak te svetlosti biva i ova knjiga.
