Redakcija ZAMISLITE
.
Zamislite sada deco život bez mame,
to vam liči poput dna duboke jame,
a ničeg nema sem vas i tame,
tu se misli vaše negde osame.
.
Zamislite da nema očeva,
onda ne bi bilo ni ratova ni mačeva,
zajedno da gledate noću,
kako lebdi nebom tamnim tajna mesečeva,
mi se ne bojimo novih brojeva.
.
Zamislite da u životu vašem nema sestre,
onda ne biste imali da gledate
oči nečije bistre,
da dobijate za greške vaše kritike oštre,
a kad se naljuti jako,
bude poput ljute vatre.
.
Zamislite da nemate brata,
to znači da nema nikog
ko bi vam pridržao vrata,
a ako ipak dođe do rata,
seti se samo, to je veliki moj bata.
.
Zamislite da nemate nanu,
koja da bi vam jabuku ubrala,
popne se na najvišu granu,
na mene pazi od prvog trena,
celog zivota unuka sam njena.
.
Zamislite onda da nemate deda,
dok igrate se vi da vas brižno gleda,
kako ljubav ta samo divno izgleda,
moje oči svake noći gleda.
.
A zamislite da nemate tetku,
ko bi vam kupio omiljenu vašu lutku,
da vodi vas svake olujne večeri,
sijaju se u očima njenim biseri.
.
Pa zamišljaj samo,
kako bi svet tvoj izgledao,
sve počinje sa jednim kako zamišljam,
bacam te tamo, bacam te amo,
kako bi ti na priču ovu gledao.
.
Istina je da nije uvek radost,
u našim srcima je,
zamišljaj sa mnom dok pokreće ludost,
doživite i vi stari ponovo mladost,
ako zamišljate,
mašta nemoguće od sebe daje.
.
DETE
.
Dete nije samo dete,
da vas prati dokle vi idete
i nije igračka za komšinice i tete,
reč njima u pesmi ne smete da kradete.
.
Dete je dete,
u problemima da ga razumete,
da ga najviše na svetu volite,
suze i tugu možete da prebolite.
.
A molim vas, verujte mi,
pa deca smo i mi bili,
ono što nas u sećanja davna mami,
to su mame i očevi ponovo dobili.
.
I svako od nas bio je dete,
a toga ne umeju mnogi da se sete,
kroz svemir i zvezde znaju da lete,
žele nas svakim danom nove tete.
.
Dete ipak nije samo dete,
sa drugog sveta ili planete,
a nije da dete ne možete ponovo da budete,
u svet daleki da odete.
.
A dete je ipak samo dete,
jer u zalogaj ne možete
da ga pojedete,
verujete u ono što prvi put čujete,
a što malo porastete,
sada verovatno svi mislite,
ali odmah o sebi znate da se brinete,
a šta zauzvrat vi dobijete,
kada detinjstvo iza sebe ostavite.
.
DOSADNO MI JE
.
Toliko je meni dosadno,
ja ne umem da vam opišem,
poželeo sam da to nestane jutro jedno,
a znam, bilo je mnogo hladno
i kako sve to izgleda,
nije mi bilo ugodno,
jednom me i ta muka pogleda.
.
Dosadno mi je da idem u školu,
niko da mojoj duši se smiluje,
kako joj je što je vezana u bolu,
a trebate i sami da znate
da nikoga ne zanima
šta treba da se uči o glagolu,
da čitam hiljadu puta jednu reč,
koja se meni smeje-reč oholu,
u školu neću više ni da idem,
mama neka mesto moje u školi zameni.
.
Dosadno mi je stalno u prodavnicu da idem,
jer žena ona od sebe ljudima pravi jadnicu,
što radi, a uši moje od priče da pojedem
i zato mama mene tera
pogled da ne sklanjam od slikovnice.
.
Dosadno mi je više
i da me devojčice posle škole prate,
od mene budalu najveću napraviše,
ne valja strpljenje moje da dirate.
.
Dosadno mi je da slušam
šta stalno pričaju tete,
da se mami mojoj ne bi odmah žalile,
svaku njihovu naredbu – ja moram da poslušam,
a u sobi kada sam sam,
njihove ludorije ja igračkama oponašam
i ne shvataju – ja sam i dalje dete,
ma one su se i sa decom šalile,
da meni nije dosadno – vi to mislite.
.
Dosadno mi je i šta da vam kažem,
jer ne umem ništa ovde da slažem,
a šta da ja ovde novo lažem
i da je sve vama ovde napišem-
ja stižem.
.
Kada izlazim iz kuće,
od sreće u očima drugih daleko bežim,
kraj prozora mog ptica jutru cvrkuće,
od dosade u krevetu ceo dan ležim.
.
Meni je sve to dosadno,
jedno je da slušam i samo ćutim,
drugo je da se ljutim,
a treće ako nešto od toga ostane,
tačka na priču ovu da stane.
.
STREPNJA ILI ČEŽNJA
.
Osećam da u meni nešto tuguje,
nema nikog da sa mnom druguje,
pomalo drhtavo,
pomalo bolno,
misli moje plutaju u glavi plavo,
bez svitanja traje to stalno.
.
Osećam da
nešto u meni veliko raste,
strepi u meni jedan tračak nade,
čeka nestrpljivo da poraste,
sijaju u meni zlaćane,male zvezde.
.
Ali drhtavica stoji i ne mrda,
misli moje lete kroz hiljadu zelenih brda,
nemoj mi odmah prići,
ne znaš dokle će duša moja ići.
.
Pevaću ja pesmu tebi ovu drhtavu,
ne spuštaj dole suze slane i glavu,
jer tebi niko neće moći reći,
kako je to biti drug samoći.
.
A ako ste videli dno moje duše,
onda ste videli
kako gorčina i čežnja duboko guše,
nade i želje u jednom trenu ruše,
ptičice u meni nešto novo pevuše.
.
Daj mi da osetim dašak vetra,
da progutam kap te gorčine,
što u meni čežnju gori kao vatra,
daleko ide sve od pučine.
.
Istina je ta da čovek strepi i strada,
pokupi melanholiju koja se jada,
ljutnja – izneverena nada,
duša umire i nestaje tako mlada.
.
A onda u svojim nadama bivaju razočarani,
u svojim iščekivanjima prevareni,
kad čovek očajava,
uvek treba da se nada,
a kad se nada,
treba da sumnja.
.
Možda ćeš jednom doći,
hiljadu miriše noći,
svako se jutro čežnja ponovo budi,
prirodi plodove nove nudi.
.
Čežnja tebi u vazduhu plovi,
nova se radost svakog jutra rodi,
misao o tebi noću voli da lovi,
okolo za ruku da me drži i vodi.
.
Ali strepnja postoji,
drveće meni po osećanjima boji
i ono postoji,
samo na jedno stoji,
a ako ipak jedno od drugog odvoji,
onda osmesi ljupki na nebu su tvoji.
.
Čežnju osetićeš moju,
osmeh sve novo će tebi dati,
jer u tebi ne sme ništa da pati,
kako drveće zemlji daje rajsku boju,
i u novu te boju boji.
.
U ljubavi je najlepše da se sanja,
čeka i da se čuva tajna,
lepše je sve to od pisanja,
da se bez sreće piše bajka bajna.
.
I koliko se puta ponovo sve broji,
čežnju da utolimo,
sa strepnjom da ćutimo,
što od sreće idu sećanja daleka,
sve okolo mene zove tebe i čeka,
noćaš čeka tebe čudna senka
neka,
kada sreća mi prilazi ponovo izdaleka,
poput zvezde
na zemlji padaju srca meka,
ponovo po tebe doći će
strepnja i čežnja neka,
ali samo ako se čeka.
.
SAMOĆA
.
Je l’ treba da odrasle slušam stalno,
da njihove priče slušam – meni nije svejedno,
a oni bi tako sedeli i pričali večno
i gledali me svaki put bezbrižno,
meni bi naravno bilo uvek dosadno,
kada zaboravi se i ono glavno,
da moglo je da prođe sve,
da su se setili toga davno,
da sve nije dotaklo dno crno.
.
Dozvoli da ti kažem nešto:
ako upoznaš na putu usamljenog čoveka,
nemoj da misliš da sreća negde čeka,
jer može da priđe i čeka tebe iz daleka,
ali ipak, srećni kraj svako ne dočeka.
.
Osetila bih nasilan ubod usamljenosti,
vodu koju pijem,
vazduh koji dišem
kao dugačke, oštre iglice,
bezbrižno vole srećno lice.
.
Leži ona po meni rasuta u mraku,
sve je bliža meni u svakom koraku,
gledam kroz prozor
i dovoljno je da ne vidim ništa,
osim bučne i razmažene dece,
koja se ne vade iz moje ulice,
a evo,ipak njima se sada mame ljute
i pognutih glava sada svi oni ćute.
.
A tugu moju nema ko da sluša,
u ponor duboko bačena je moja duša,
samoću morao je neko da okuša,
odjednom, počela je da pada jaka kiša.
.
Govori tiho.
Ptice noćas blizu nas pevaju
i meni je žao da čuju,
kako u glasu nečijem ima suza,
sliva se niz njihovo lice suza brza.
.
Eh da zidovi imaju velike uši,
da im pričam
i da slušaju šta mi je na duši,
sve je pusto
i nema nikog da se igra,
samoća je drug meni često,
ali život takav ne želi niko da bira,
.
A evo ipak vidim onu decu,
ponovo vraćaju se u moju ulicu,
rado bi zvezde noću spavale na Mesecu
i glume drugima vrednu pčelicu.
.
I verovatno razumete sve sada,
zbog čega sve ovo ja pišem,
da život bez mame ne vredi,
a da se niko ovde ne uvredi,
tugu ja ovu ne umem da vam opišem,
na ivici svemira sa mnom letiš,
a u galaksiji zvezde usamljene samuju,
možda na reči ove naletiš
i gledaš onda
kako se reči same od sebe rimuju.
.
Život brzo teče,
prostor i vreme stare rane leče,
koga jednom život bolno opeče,
sve ponovo biće u redu,
samoća jednom reče.
