Poezija Budimira Stefanovića

N E P O V R A T N O

.

Sećanje na sopstvenu utrobu bledi,
pred apsolutnom nevidljivošću
dočarane nutrine,
rosa na izrezbarenom čelu,
zadirkuje tugu koja curi ispod nozdrva,
zlate se u izmaglici nežne raširene ruke
melanholije u prohujalom,
škripi izdaja podivljalih upokojenih
šetaca kroz vreme.

Vasiona se raskalašno smeje.
Dok covek kleči na litici opstanka vrste,
košava lista zapise čudotvorca
šamara osećanja koja liče na san,
Žar pticu nemuštim jezikom priziva
da sklopi krila i ostavi trag
u samrtničkom ništavilu privida.

TREŠNJA

.

Prvo brijanje, limeni umivaonik
pod starom trešnjom, razbijeno ogledalo
i oštar brijač pod grlom,
krv na prstima, živi sa nama i krici!

Hladna voda prija ali ne isceljuje bol,
moj otac pada pred ogledalom,
zarezanog grla sa brijačem u rukama
krv na duši, krv u očima,
mrtvi u nama i krici, krici!

Osušila se trešnja i lagano pucketa u peći,
ne usuđujem se da pogledam u ogledalo
jer to lice više nije moje lice,
i puštam duhove da čereče poput brijača pod grlom.

Ne razmišljajući o posledicama
primam ih na sopstvene grudi,
ja gladan čekam obećanu gozbu
a u meni krici, krici, krici!!!

.