Redakcija Ђорђе Грмуша, рођен 22. 10. 1991. године. У Београду завршио основно и средње образовање. Студирао кратко Археологију на Филозофском факултету. Поезијом почео да се бави од прве године средње школе. Поезија и писање су му највећа страст. Освојио треће место за поезију на 3. Међународном фестивалу поезије и кратке приче деце и младих „Раде Томић“ у категорији до 30 година. Треће место за кратке приче на 1. Међународном фестивалу поезије и кратке приче „Жарко Аћимовић“ у категорији до 30 година. Друго место за кратке приче на 3. Међународном фестивалу поезије и кратке приче „Михајло Ковач“ у категорији до 30 година.Треће место за поезију на 6. Међународном фестивалу поезије и кратке приче деце и младих „Трифун Димић у категорији до 30 година. Треће место за кратку причу на 8. Међународном фестивалу поезије и кратке приче деце и младих „Душко Трифуновић“ у категорији до 30 година.
CRNA VRATA
O ti, što suze noću kradeš,
O ti, prestani da večnost lažeš,
Služi mi, kao što služim i ja tebi,
Uzmi srce, ćuti, i crna vrata grebi,
Slušaj,
I otključaj okove moga stradanja,
Baci ključ tamnice bez kajanja,
Prošli su dani tvog i mog laganja,
Stani, sve je ipak prokleto!
Zanosne zvezde svetle daleko,
Čekaću ih kao što sam tebe noću ček’o,
Sve dok ne padne poslednja kometa,
Izbrušeni dijamant nedostižnog sveta,
Pada u noćima, pada u snovima,
Ruši se, nestaje ali nikada ne prestaje,
Da sija, da plače, da bude jedina,
Duša Tvorca, rasuta, svevišnja,
Sjaji, ona uvek sjaji i večno odudara,
Sa dušom mojom u snovima se sudara,
Ali čemu sada to, sve je ipak prokleto!
Šta će biti onda kad presuše reči,
Da li će duša u beznađu peći,
Možda će prokleto postati oteto,
Možda će i ljubav nestati s posvetom,
Zatvoriću ipak ta crna vrata,
Kutiju Pandore u kojoj ću da stradam,
Nikome neću da se opet pravdam,
Pauza nastaje, vremenu stani,
Slušaj me dobro, reči moje prati,
Reći ću ti isto što rekoh i proletos,
Bude dobro, bude loše ali nikad prokleto.
POETA – HRABAR I USAMLJEN
Ja sam zrno peska, prospi me,
Ne žali, već razbij deo tog rama,
Pusti melanholiju da izjeda me,
Gledam patnju u tami holograma,
Čudna me bol nanovo izjeda,
O Bože, šta li to postajem?
U odrazu kosa moja je proseda,
U odrazu ipak zauvek ostajem.
Utvara bola sada me posmatra,
Poznaje me kaže još od davnina,
Prilazi tiho i dušu mi satra,
Ubi me smelo moja zaostavština.
Ova je noć smelih kradljivaca,
A ja poeta, hrabar i usamljen,
Ostao sam bez dragih branilaca,
Posao đavola uvek je ustaljen.
AURORA
U gluvo doba nebom čulo se,
Mizerni zvuci očajanja,
Veliko ime nebeskog bića,
Nebula smrti, pokajanja.
O Aurora, kakvog li zvanja!
Boje smrti savršene,
Ja se divim veličanstvenosti,
Mračne tajne usamljene,
Utkane u novoj stvarnosti,
O Aurora, kakve li sjajnosti!
Postajem opsednut njenom lepotom,
Izjeda me izraz prokletog bića,
Umotana bojom, crnom strahotom,
Zašto Aurora, o znaš li zašto?
Pusti me da tugujem negde daleko,
Moja Aurora, crna Borealis,
Baci me u bezdan, baci me preko,
U ambisu tame opet mi fališ.
O Aurora, Aurora Borealis!
Moje su misli utkane u večnosti,
Ali sam bez tebe niko i ništa,
Najlepša jesi ti polarna svetlosti,
Dodir mi tvoj u srcu blista.
O Aurora, ti savršeno čista!
Daleko ja gledam tebe, zanosnu,
U kandžama neke nove svetlosti,
Ubija me tuga, želim te radosnu,
Ti si moj anđeo neiscrpne svetosti.
O Aurora, savršena u celosti!
Raduj se sada, k’o što se radujemo svi,
Postaćeš deo uspomene sjajne,
Obasjaćemo zajedno sva sazvežđa mi,
Jer satkani smo uvek od istine znane.
O Aurora, kakve li tajne!
VELIKOM ČOVEKU
Uspomena jedna sada je ostala,
Na papiru stvarnost sada je postala,
Duga je noć a još duše sećanje,
Na velikog čoveka ova pesma svesna je,
Pišem o tebi, pišem jer te poštujem,
Svako tvoju pesmu desetkom ja bodujem,
Bio si iznad, rođen da stvaraš,
I za svaki stih borbeno da stradaš,
Uvek sam znao da ne brineš za poraze,
Veliki pesnici u legendu sad odlaze.
Uzalud te sanjam ti si dušom pisao,
Svaku tvoju pesmu ja sam srcem čitao,
Bio si mudar i nikad nedorečen,
Svaki tvoj stih metaforom je stečen,
Ali nikad nisi stigao da poživiš duže,
mnoge čudne glasine sad o tebi kruže,
Jer mrzeće te oni od koga ti si bolji,
Ubiše te neki, tako im po volji,
Osećam da znao si šta po tebe dolazi,
U pesmama ti vidiš kuda sudba prolazi,
Ali zašto neki ljudi svoje reči pogaze?
Zašto dobri pesnici uvek mladi odlaze?
Tvoje su pesme sad postale večne,
A reči kao voda pitke i tečne,
Posvećujem ti reči, posvećujem ti stihove,
Hoću da zaboraviš sve reči njihove,
Nisu znali tebe niti tvoju veličinu,
O dubini duše ti pisao si knjigu,
Zameriti nemoj, jer mladi te cene,
Neće dozvoliti da takav pesnik vene,
U ovo doba posrnulih promašaja,
I nekih novih propalih domašaja,
Cene se vrednosti koje ne prolaze,
Velikani nikad izgleda ne odlaze.
FESTINA LENTE
Tražio sam krišom ja njeno ime,
Bilo je to davno kada sam bio dete,
Hladnija je bila i od jarke zime,
Eh, zar je ljubav, festina lente?
Zanosna noć baš nikad nije ista,
Zaista od nje nije bilo lepše,
Duša joj je bila savršeno čista,
Eh, zar je ljubav, festina lente?
Blistavi mesec neumorno sanja,
Zvezde su bile vesele i sretne,
Beše ona lepša i od samog dana,
Eh, zar je ljubav, festina lente?
Gledao sam nju danima i noćima,
Bar da je ona volela tad mene,
Sanjao je uvek zanosnu u snovima,
Eh, zar je ljubav, festina lente?
Pogledaj me sada u neumorne oči,
U životu biće uvek kako jeste,
Pružam ti ruku da li ćeš poći,
Eh, zar je ljubav, festina lente?
