OSTAVLJAO SAM REČI, OSTAVLJAO SAM GLAS
Ostavljao sam reči, ostavljao sam glas…
Zraci behu mali da shvate drhtaj, drhtaj koji me ostavlja…
Ostavlja nekome drugom. Tako sam se davao.
Ostavljao sam reči, ostavljao sam glas…
Vazduh je rastao, ali je i dalje bio vazduh…
Tako sam govorio. Tako sam se davao.
Ostavljao sam reči, ostavljao sam glas…
I mirno more nekad zadrhti, prođe oluja,
grom udari, voda peni, ali ja nisam imao
toliko snage…
Ostavljao sam reči, ostavljao sam glas…
ali treptaj neće izmestiti planinu,
niti će prsti smrviti emociju…
Ostavljao sam reći, ostavljao sam glas…
Ali tako malo je znacilo.
Tako malo sam mogao.
OŽIVETI TEBE IZ MENE
U oči sipaj suze, ja ću ti ih dati.
Tada ćes osećati.
U glas dodaj reči, ja ću ti ih dati.
Tada ćeš govoriti.
U sebe stavi život, daću ti deo svog
i budi sa mnom.
Ali tuđe suze peku, reči će ti se zabosti u grlo,
a ja ću oživeti.
Onda bolje ostani mrtva u meni, jer te ne mogu izdržati.
Moje ruke su slabe.
SAMO, SAMO MALO
Bio je to nekako tmuran dan… Možda je padala i kiša… Možda malo…
Bilo je i sunčano, ali možda samo malo…
Bio sam nekako rastrojen… U stvari možda i srećan… Ko će ga znati…
Srećan, ali samo, samo malo…
Tog dana sam te čekao. Čekao sam te pod velikim satom.
Čekao te, ali ti nisi došla.
Pod velikim satom možda sam malo čekao… Možda malo…
Onda sam lutao gradom. Tražio natpise ulica,
gledao ljude kako prolaze. Brzo sam stigao.
Možda sam malo lutao. Lutao, ali jako, jako malo…
Stigao sam i bio tužan. Možda malo…
možda ipak, samo samo malo…
PREVRTLJIVO VREME
A onda će početi kiša i tvoja će se šminka razliti licem.
Tad neće biti dobro, jer ćeš se iznervirati i vikati dok ne stane.
Tek kad bude stala, prestaćeš…
Tad ćes početi da urlaš! Ali niko te neće slušati, jer si sva umazana i besna! Kao dete koje nešto hoće na silu, svi ga ignorišu…
A ja, ja ću biti hladan, jer kiša je to. A onda će kiša početi da pada, mi ćemo se držati za ruke, šetati, gledati odsjaj grada u asfaltu…
Nikad nismo bili ovako srećni!
ONA
Ona nikad ne nosi izgužvane pantalone…
Iako bi joj lepo stajale…
Ona uopšte ne nosi pantalone…
Ona bi tako lepo nosila osmeh da se smeje…
Ona stalno razmišlja i ima ozbiljno lice…
Ona ima bujne grudi, za njima ne zaostaje
Ni lepota ruku… predivni crveni lak,
Ali ona ne nosi crveni lak…
Ona lepo drži cigaru, ali ne puši…
Gadi se tog smrdljivog dima,
Iako on sasvim lepo miriše…
Ona ne nosi štikle…
Mrzi kad je viša od same sebe,
Ali je ta uzdignutost drugih ne uznemirava…
Ona je lepa, ali ne voli kad joj prilaze…
Ona me ne voli, niti ja volim nju…
Ona ne ume da slaže, a ja…
Ja ipak mislim da je ne volim…
Igor Vujčić, rođen 1992. u Jagodini, Srbija. Student četvrte godine Filozofskog fakulteta u Beogradu, odsek filozofija.
Istaknuta slika: By Divna Lulić Jovčić