Slobodanka Živković je rođena 8. decembra 1951. godine u Aleksincu. Do sada je objavila četiri knjige poezije: Odzvon (1997.), Podrivanje tišine (2004.) Divlje reke (2007.), Dva vidika, (2010.). Zastupljena je u više časopisa i zbornika poezije na prostoru ex Jugoslavije i Poljske, u štampanom i elektronskom izdanju. Pesme su joj prevođene na poljski, engleski, italijanski i slovenački jezik. Nagrađivana za književno stvaralaštvo u oblasti poezije. Član je glumačkog ansambla Gradskog pozorišta u Aleksincu i voditelj Školice glume. Živi u Aleksincu.
sanjate li i vi
kako ispod vrelog kamenja
pijete hladni vetar
kad sunce potone
plivate u jatu riba
na tački raspleta pišete pesmu
izležavate se nedeljom ujutro
debljaju vam kukovi
rastu brkovi…
sanjate li i vi
kako u mraku do grla
prolazi vek u kome je
smrt najveća svečanost
u kome glad careva caruje
a pečurke čekaju da
prerastu u zvonike…
sanjate li i vi
kako vaša prošlost zna o vama sve
iako je deo ogromne panike
i kako sa dna mrtve vode
na prstima dolazite do svog vremena
u tišini?
KRILATO SEME
Ispod površine naših gestova
na toplom i opasnom u reci naše krvi
opipljive kao andjeli ili psi
na zemlji pored naših nogu
igraju u zatvorenoj prostoriji našeg uma
u grozničavoj drhtavici rađaju krilato seme
kao bludnice čeznu za drugim svetovima
milostinju od budućnosti prose u nadi
da će možda ona razumeti šta su značile
naše pesme.
USKI KRUG
Godinama sam čuvala
u kamenu svojih očiju
ljudsku stvarnost koju živim i sada.
Bila je to moja savršena celovitost
mogućnost da upotrebim sopstveni porok
po ugledu na cvet učim sama da slikam.
Ono što je od svega ostalo
što sada vidim kao neizbežan čin Boga
jeste pesma koja bira ove reči jer nema izbora
dok zao jezik dobro vreme govori
i opozvan je u uskom krugu još jedan dan.
U IME NACIJE
Ko je urekao
rođene za čuda
da počinju
gde su bili
po teoriji relativeta
i gravitacije
zbunjeni Prometeji
ateisti i vernici
sanjaju svet
na račun čovečnosti
u ime nacije.
PUTNIK
Nisam više putnik na drumu
Nego sam drum po kome prolaze
Gladni i siti.
Svi traže svoje izgubljene puteve
I od svega se plaše.
I da bi bili jedno,
Da bi u mraku videli duboko,
Svi zatvaraju po jedno oko.
Da ih prehranim, da ne poumiru,
Ignorišem ništavilo stvarnosti
I svima nudim Popinu Koru.
Po nevidelicama ih odvodim u grad
Tih, tih kao da je na umoru.
Ponekad i svoju senku među njima izgubim.
Obuzme me strah
Puteve povratka kako da utuvim
Pa nasumice izgovaram reči
Odbegle iz Kore,
Reči koje ne mogu izdržati
U zlatnom okovu pesme
Te se ponovo otvaraju nebesima
U starom svome liku:
Čujem poznati pseći udar
Udar zuba o zube
……………………..
Vidim
Vidim ne sanjam
Milosrdne slonove ubijaju
Zbog elizabetanskog kaveza za ptice
A mnogoobličja slute samo oni
Koji mogu da se raduju,
Kao deca, bez straha i požude.
Sve stvari najednom dobijaju oči.
I nema znanja koje me može isceliti.
Ni Lazara vaskrslih za vedrinu praskozorja.
Samo drum… širok i zvonak kao tuga,
Drum što ide sve dalje a ne odvodi nikuda.
“Nepotrebne istine” …
(Poezija – zanimljivi mesto u životu palanke ili “nepotrebna istina“?)
Ovako formulisano naslovno zapitivanje skoro do ivice potpune rezignacije, usmereno je na prokazano, ali i dalje zavodljivo područje uloge ili funkcije poezije uopšte, ne samo u provinciji, a koje pre i češće opseda pesnike negoli sve ostale koji postojanje stihova uzimaju kao jedan od nezanemarljivih momenata postojanja uopšte.
Kada se radi o književnosti, reč provincija je možda pomalo zastarela, jer u tzv. srpskoj provinciji žive i stvaraju danas važni pisci ovog jezika. Beograd jeste prestonica i književnog života, u njemu se sabira i prelama savremena srpska literatura, ali zavidan broj pesnika i pisaca stvara po malim mestima. A da li je poezija zanimljivo mesto u životu palanke ili ‘’nepotrebna istina’’? Da li provincija haje za svoga pisca?
Neko je rekao da je provincija kao i revolucija: jede svoju decu. Male sredine spontano prihvataju samo one reči koje joj izgledaju valjane samo za spoljašnju upotrebu. Većinom ne pristaju na one druge reči, čiju bit one ne vide, za koje sumnjaju da mogu da ih obmanu u pogledu njihovih stvarnih moći i usvojenih vrednosti. Pesnik koji stvara u unutrašnjosti večni je stranac i među najbližima. Naoko, jednostavni i dobroćudni ljudi palanke, traže od njega da služi istome onom čemu i oni služe: spoljašnjem svetu; oni od pesnika zahtevaju ‘’korisnost’’.
Njihovu snenost često strese neočekivana brutalnost – krvavi uskličnik na kraju bezlične rečenice. Tada troma zbilja ogrezne u, kako reče Branko Miljković, “nepotrebne istine i oduševljena klanja”. Nema ni nagoveštaja neke poetičke objave koja bi umesto postvarivanja isprovocirala nečiju čitalačku reakciju i vrednosni sud. Duh palanke je apsolutno veran svojoj zatvorenosti. Slaba je uteha što vas niko ne prisiljava da aplaudirate.
Odakle onda pesnikova potreba za izlaskom iz svog skrovišta, za izlaganjem, često, i kulturnom licemerju? Da li je to mazohizam sreće na putu do najveće slobode? Ili je to jedini način , da bi se mislilo, produbilo ono što zaslužuje da bude produbljeno, da bi se izašlo iz tišine koja podseća na tišinu iz pesme o Lorelaj kada je more progutalo i čamac i čoveka? Ili sve to proizilazi iz božanski utopijskog karaktera poezije koji je nagoni bez prestanka da za svoj nemušti govor pronađe reči razumljive spoljašnjem svetu, da protivreči stvarnosti, a da jedva to i sama nije?
“Oni koji koji zaista vole svoj rodni grad, koji su mu verni, i imaju srčanosti i strpljenja da ostanu na jednom mestu, na svom mestu, i onda kad sve goni čoveka da traži drugo, samo oni valjda, imaju ovakve divne i svečane trenutke kao velike nagrade za svoju istrajnost i odanost, u tim trnucima njihov život odjednom se preobražava i biva raskošan, bogat i zanosno lep“, zapisao je u Znakovima pored puta Ivo Andrić, i ja verujem, da se baš iz te i takve sudbine pesnika i poezije istovremeno javljaju i nemir duha i neobjašnjiva potreba za individualnošću, čije su sadašnje književne pojave direktni odraz, bilo da se skromnim glasom javljaju iz udaljene palanke ili vrcaju u plamenim jezicima iz centra vatre. Jer poezija je jedna. Ona je ta koja okončava izolovanost, ona je ta koja će i iz nesavršenog jezika iznova uzleteti poput olakšane radosti, kao ptica iz gomilice prašine, probuđenih čula za sve lepote i draži, radosti i tuge udaljene varošice.
I dok se iza brda valja svetski haos, buka i bes, disonantna zbrka ideja, za poeziju, za sve nas, neminovno će doći bolji dani, jer, citiraću Vilijama Batlera Jejtsa:
‘’Naši gradovi su kopirani fragmenti iz naših grudi;
I Vaviloni u svakom čoveku nastoje da odraze
Veličinu njegovog vavilonskog srca.’’
Na nama je da doplićemo i naplićemo okvire u koje se mogu umetnuti još mnoga vremena i ljudi, kako bismo putevima bliskim pomerili granice postojanja neprimetno. Skeptici će možda reći da to nema značaja u sadašnjem nevremenu, gubeći iz vida da je poezija cilj koji je u dobroti Boga, a mi nemamo pravo da bilo o čemu ispitujemo Stvoritelja, uprkos činjenici da se istina koja je sadržana u njoj često smatra nepotrebnom istinom.
Ali, ne treba brinuti! Ionako je u poeziji najvažnija stvar baš – poezija.
Slobodanka Živković, Aleksinac
Istaknuta slika: Foto: Muzafer Luboder, Rožaje