Poezija Vladimira Zloha

Poezija
Redakcija
Vladimir Zloh
Vladimir Zloh

Vladimir Zloh je rođen u predgrađu Beograda. Poeziju, pripovetke i pesme, počinje da piše, još u ranoj mladosti. Osnovnu i srednju školu, završio je u Sremu. Vojni rok odslužio na Jadranu. Po odsluženju vojnog roka, odlazi u Nemačku, gde i danas živi. Radi kao novinar i prevodilac. U Hamburgu pohađao autorsku školu. Piše poeziju, pripovedke i pesme na srpskom, hrvatskom, slovačkom, češkom i namačkom jeziku. Član je književnih klubova u zemlji i inostranstvu. Svoje radove izdaje u Antologijama već pomenutih zemalja. Svoje pesme prevodi u već spomenute jezike. Priprema svoju prvu knjigu poezije.

 

 

NA JADRANSKOJ OBALI

.

Na pučini mora,

pjevam svoju ariju,

uzalud anđeo moj.

Avantura moje bajke,

bludnica što donosi bol.

Čamac plovi i prati ga čaplja,

dok me nosi na moru bura,

njiše se bor.

A ja kao čudak,

mislim na Tebe,

boginju ljubavi i sreće,

balade svoje,  kao pčela  roj.

Često čeznem, za prošlim  letom,

što me prisjeća, na poljubac tvoj.

Uzburkane misli, more,

visoki  vali,  galebe moj.

.

PROLETEO ŽIVOT

 .

Pitam se,

dali je to bilo sve,

šta mi život dao,

šta sam imao,

za čega sam stajao.

Još nisam imao,

ljubav pravu

a život preleteo,

kao u danu.

Bilo je to detinstvo,

mladost kao juče.

Odletelo vreme,

kao meteor sa neba,

taj život mi dade,

samo parče s hleba.

I dalje talasa se more,

život teče dalje,

polako kad svršava era,

vatra dogoreva.

 

 .

RASTANAK

.
Opustit ću raskoš svoju,
opustit i volju tvoju,
opustit i život celi,
i živeti tek u sijeni.
Tamo gde more, s valom šumi,
tamo gde ptice, pevaju u rimi,
slikati ću gole, neobične žene,
čitati svoje, ne spisane sjene.
Dugo ću žaliti, dugo u životu,
plakat ću, bez ljubavi  maja,
tužiti za domovinom,
lekom duše, našeg kraja.
Sastavljat ću melodije,
čeznuti za mirisom daljine,
 u kamenu, vajat tvoje telo,
i plakat, u bolu bedno.
.
NAŠA DECA

.

 
Sve to najdraže,
što u životu imamo,
to su deca naša,
za njih i stvaramo.
Deca su ponos roditelja,
deca su naša želja.
Njih treba razumjeti i shvatati.
Detinjstvo drago, milo,
bez obaveza živo.
Deca su večita ljubav,
vatra i plamen, što ne gasi.
Večiti izvor života,
deca su, večna lepota.
Bogati su oni, što decu imaju,
deca se kros život igraju,
tako se i ponašaju.
Deca trebaju, budućnost lepu,
deca su sve, na ovome svetu.

.

JESENJE MEMORIJE

.

Dolazi jesen, opada lišće
a ja spominjem, na tebe sve više.
Kad sam kući dorastao,
sa mora si, u jesen dolazila,
igrala se, sa ljubavlju mila.
Bila su to, lepa vremena,
jesenji radovi, na poljima.
Pored reke, smo se sastajali
a pod mostom, ljubav darivali.
Volela si, te jesenje bašte
a ja, toplog sunca žar, i tvoje mašte.
Oboje smo, jesen milovali,
oboje do danas, rane zalivali.
Lepa je jesen, kao ti u hramu,
kad moliš, za oproštaj,
Boga u shvatanju.
Jeseni su divne, u milinu, žalimo,
kad odlaze ptice, u tuđinu.
I tako prolaze, godine i leta
a sa njima, memorije sveta.

Related Posts

Igor Divković: Kao u snu

Redakcija

Poezija Lele Vučković

Redakcija

Izbor ljubavne poezije: Miroslav Antić (Senka)

Redakcija