Poezija Vladimira Zloha

NA JADRANSKOJ OBALI

.

Na pučini mora,

pjevam svoju ariju,

uzalud anđeo moj.

Avantura moje bajke,

bludnica što donosi bol.

Čamac plovi i prati ga čaplja,

dok me nosi na moru bura,

njiše se bor.

A ja kao čudak,

mislim na Tebe,

boginju ljubavi i sreće,

balade svoje,  kao pčela  roj.

Često čeznem, za prošlim  letom,

što me prisjeća, na poljubac tvoj.

Uzburkane misli, more,

visoki  vali,  galebe moj.

PROLETEO ŽIVOT

 .

Pitam se,

dali je to bilo sve,

šta mi život dao,

šta sam imao,

za čega sam stajao.

Još nisam imao,

ljubav pravu

a život preleteo,

kao u danu.

Bilo je to detinstvo,

mladost kao juče.

Odletelo vreme,

kao meteor sa neba,

taj život mi dade,

samo parče s hleba.

I dalje talasa se more,

život teče dalje,

polako kad svršava era,

vatra dogoreva.

 .