Redakcija Препорука књиге за децу: „Причања о деци и дугмићима“ Јованке Петровић Јов
Мирне душе можемо окарактерисали књигу Јованке Петровић-Јов: „Причања о деци и дугмићима“ као „дечју књигу“. Међутим, ово није само књига за децу, већ и за одрасле који нису заборавили своје изворе. Ово је роман, али такође и збирка прича, у којој свака представља једну животну ситуацију. Ово је такође и својеврстан приручник из психологије, који нас учи како да сагледамо проблеме младих и избришемо „јаз између генерација“. А поврх свега, ово је једна топла скупина људских речи, једна жеља да се на што лепши и једноставнији начин одреди љубав – која нас све држи на окупу, која нам лице растеже у осмех, која чини да се свет окреће у правом смеру.
Шта је дете? Дете је мали, живи створ, који се обликује и за чије обликовање су заслужни (најпре) његови родитељи. Дете има право на грешке, досадна питања, недоумице, ситне „зврчке“ и шале, којима боји свој свет и свет одраслих. А ту су и одрасли, који греше пуно и страшније од деце, а не би то смели. Одрастао човек треба да буде брижан, продуховљен, спретан, окренут према младом нараштају и у сталној потрази за сунцем. То је сунце, које ће њега да води кроз живот и чини га бољим човеком, али и сунце наде и љубави, које преноси даље својим потомцима.
У књизи Јованке Петровић нарочито је наглашен лик мајке. Управо мајка има многа лица и овај термин користимо у великој мери и за све: Мајка Отаџбина, Мајка Земља, Мајка Природа, Мајка која рађа, Мајка која храни, Мајка која води… увек и свуда – Мајка! А шта је мајка заиста? Мајка је наш анђео чувар, оно најлепше, што претходи нама и оно најлепше, у шта можемо да се претворимо и будемо другом живом бићу. Мајка је биће, које нас воли упркос свему и даје свој живот за нас, баш као што је отцепила један део своје душе и тела када нас је рађала.
Деца су као дугмићи – окретни, разиграни, разнобојни. А мајка је капут, са којег су потекли и у којем упорно проналазе себи утеху.
Обратимо пажњу на стил, којим је писан овај роман. Читалац који тражи иновацију у стилу – заиста треба да прочита овај роман. Реченице у читању звуче као да их изговара један приповедач, истог тона и истог ритма. Нема ту много колебања, чак ни када видимо узвичник. Роман је писан као да подражава неку врсту древног текста, који носи „суву“ поуку за нас, коју треба да усвојимо и живимо у складу са њом, полазећи од премисе да су наши преци били честите и мудре главе.
Посебно стога плени да у овој књизи објављеној ове године а написаној пре двадесет година значајно место имају Пупин и Тесла док је једно поглавље посвећено српским манастирима. То све повезује наше велике претке у једну целину која не прави разлику између старих и нових времена, већ упућује децу ка великим узорима без обзира када су живели и чиме су се бавили.
Без много сувишних високих речи, срдачно препоручујемо за читање ову топлу, људску причу.
_______________________________
Јованка Петровић-Јов је песникиња и сликарка, рођена 1931. године у селу Брдарица код Шапца. Објавила је четири књиге поезије (Птица на длану, Луди камен, Радост песме, Гледала сам живот). Учествовала је на низу заједничких изложби слика и отворила четири самосталне изложбе (последње две у Дому војске и Кући Ђуре Јакшића у Београду). Живи и ради у Београду.
МА Дајана Лазаревић
