Redakcija Peko Laličić
KAO I VOĐA, I PISAC SE RAĐA
Milutin Pejić: ”Trbenda Silni”, IK ALMA, Beograd, 2019.
Vreme je demokratizacije i tranzicije. Vreme neviđenog rivaliteta velesila i naglašenog hegemonizma nekih od njih koje na druge zemlje i narode pored ekonomskog vrše i snažan kulturni uticaj mehanizmima globalizacije. Sve ovo dovodi do poremećaja kakve-takve harmonije među narodima i ljudima, do brutalne komercijalizacije svega i svačega i izaziva nezapamćeni udar na narodnu tradiciju i tradicionalne, pre svega, moralne vrednosti i čini da ih u dobroj meri u skoro svim sferama društvenog života, pa i u književnosti, karakterišu površnost, banalnost i poprilično bezvrednog. A zajedno uzevši, sve to je brojnim narodima, a pre svega nama na prostoru bivše Jugoslavije nametnulo potrebu preispitivanja decenijskog i vekovnog hoda kroz prostor i vreme.
Ipak, i verovatno zbog svega rečenog, mora se priznati da je ovo i inspirativno vreme. Ono koje čini da se na književnoj sceni iz dana u dan pojavljuju novi i pažnje vredni pesnici i pisci aforizama i satiričnih priča, ređe oni koji se opredeljuju za roman kao najpopularniji književni rod, a veoma retko oni koji se odluče da napišu humoristički, satirični ili humorističko-satirični roman.
No, na zadovoljstvo ljubitelja pisane reči sa pomenutog prostora, ipak je posle knjiga satiričnih priča ”Satiranija” (2002), satiričnih pesama ”Skladna slika neprilika” (2006), zbirki misaono i humorističko-satiričnih sentenci ”Prst na čelu” (2006), ”Životarije” (2006) i ”Lipe, smrče i kaktusi” (2008), ovih dana, dakle 2019. godine, skoro u isto vreme kad i zbirku ljubavne poezije ”Moj poklon ljubavi” i spev u desetercu ”Šta je život ako nije varka”, te knjiga aforizama ”Patriotizmi” i ”Crno-bijela trobojka”, u izdanju IK Alma iz Beograda svetlost dana ugledao humorističko-satirični roman ”Trbenda Silni” Banjalučanina Milutina Pejića, čiji sintagmičan i ironičan naslov sam po sebi, u dobroj meri, čitaocu biva smerokaz ali i odgonetka štiva, jer njim autor metaforički i simbolički označava Srbina onakvim kakav ustvari jeste, odnosno kakvim ga on vidi.
Očito da je poznavanjem svoga naroda i njegove istorije, promišljanjem i analiziranjem sadašnjeg i minulog i onim što egzistira u njemu i njegovom duhu ovom piscu nametnulo potrebu da na ovakav način ukaže da se mora češće, dublje i samokritičnije promišljati o sebi na način kako je to činio Đakomo Leopardi koji je osvrćući se na sličnu temu konstatovao: ”Kao što pojedinac, tako i narodi neće nikad ništa ostvariti ako ne budu svesni samih sebe, sebeljublja, ambicije i svoje snage i ne budu puni poverenja u sebe same”.
Zato, polazeći od toga i dočaravajući delikatnu, emotivnu i intimnu ispovest Trbende Silnog koji od novorođenog jagnjeta koje brižno i uz punu posvećenost podiže sa željom da od njega stvori ovna-predvodnika i onog koji bi da bude pobednik i bolji od najboljih u svim borbama ovnova u Mrčevcima i vascelom Lijevču, Pejić je uspeo da na veoma metaforičan i alegoričan način realizuje intrigantno, dinamično i nadasve poučno štivo kojim na deskriptivan način, bogatstvom izraza i uz obilje lirskih i dramskih elemenata ”ogoljuje” svoj, srpski, narod i njegove vođe, demaskira njihove brojne osobine i razotkriva kompleksnu, neretko ponavljanu i veoma gorku realnost srpskog kolektiviteta.
Jedna od bitnih karakteristika ovoga romana je ta što je autor uspeo da intimne Trbendine ambicije, emocije i ciljeve dovede u ravan kolektivnog, tako što Trbenda biva i individua, ali i kolektivitet, a Mudonja, taj ovan-predvodnik, personifikacija velikog broja srpskih vođa. Onih koje narod i pored njihovog samoljublja, sebičnosti, alavosti i osionosti svim silama i po cenu strahovanja, odricanja, brojnih nedaća, ucena i rizika, padova i uspona podržava, uzdiže i čini sve da postanu i ono što ne mogu ili ne bi trebali da budu. Onih čije neproduktivno junačenje, neretlo i nedostatak hrabrosti i neadekvatne, nepravovremene i jalove reakcije čine da, takav kakav je, Trbenda Silni i pored svega ostaje zaslepljen svojim predvodnicima. Ovo nameće utisak da Srbi kao narod ne pridaju veliki značaj tome, kao i činjenicama da ”Ne može svako svakoga voditi” i ”Vođa se rađa, a ne stvara!”, čime ignorišu povremene opomene baba Perse koja u ovom tekstu simbolizuje njegovu istoriju i istorijska iskustva, koje kao da je Trbenda iz njenih usta čuo još dok je u rukama držao ljupko i još mokro Garino mladunče Mudonju i zamišljao kako da od njega napravi ovna koji će ga učiniti ponosnim.
I nadljudskom željom i posvećenošću uspeva da od tog još nezrelog, pitomog i dobroćudnog ovna Mudonje napravi onog koji bez straha, opušteno i spokojno gleda u oči iskusnije i snažnije ovnove koji jurišaju na njega, da pobeđuje do tada nepobedive i uspeva da napravi ”neviđeni rusvaj i okiti se vezenim šalom i zvanjem ovna-predvodnika u vascijelom Lijevču”. I učini da on, Trbenda, ”nije više ni svojim malim prstom nalik na onog negdašnjeg, sirotog i nemoćnog Trbendu koga je svako mogao da kinji i ponižava. Nije ni onaj kome je samo Mudonja davao osnov za nadmeni hod kroz selo i tuđu ljubomoru, zavist i ponosan! Ne samo na svog Mudonju, već i na samog sebe! I osjeća se istinski moćno, ne zato što je Mudonja moćan, već što je moćan on, Trbenda!’’
A opet, kao što najčešće u životu biva ništa nije za doveka. Tako i Trbenda zbog svoje naivnosti i neiskustva, zbog zaboravljanja onoga što je za nezaborav i čime bi trebao da se diči jer ga čini posebnim i prepoznatljivim, ali i zbog čestih i ne malih Šemsinih podvala, ucena i obmana doživljava krizu i pada skoro na prosjački štap, postaje svestan da “Šemso je jak, u to nema nikakve sumnje. Nema gđe ga nema i nema čime se ne bavi. U svašta se razumije i nema koga ne poznaje. Prepreden je i iskusan u svemu. Umije se i dušmanu podvući pod kožu i prijatelja prevariti dok si rekao britva. Svirka mu je više hobi, nego osnovno zanimanje. Njome samo mami ljude, i jake i nejake, sa osnovnim ciljem da im uzme pare. Nema se tu njemu šta zamjeriti, jer pare su stvarno čudo’’. Zato postaje nepoverljiv i prema baba Persi, koju i dalje voli i ceni kao svoju pokojnu majku i više ne dozvoljava da se bilo ko grubo odnosi prema njemu.
Ovim delom Pejić se potvrđuje i kao dobar poznavalac psihologije masa, jer veoma objektivno, odmereno i verodostojno oslikava prizore i karakterne osobine likova, tako da se, iako prilično neupadljivo, kroz lik popa Radujka ustvari osvrnuo na odnos Srpske pravoslavne crkve koja je skoro tradicionalno blagonaklona prema svakoj vlasti, bez obzira kakav je ko i kako je na nju došao, pa na lik sudije Krstivoja kao do tada dugogodišnjeg nepotkupljivog sudiju, pa na lik tamburaša Šemse koji verno personifikuje odnos međunarodne zajednice, koja se služi lukavstvom i primenom dvostrukih standarda, ne samo nama već i svim zemljama i narodima gde god imaju lični interes predstavljajući se kao veliki prijatelj, koji to ustvari i nije, ali i na reakcije zbunjenog naroda. Onoga koji nikako da se oslobodi zavisti i koji je u stanju da podnese sve nevolje, ali veoma teško ili skoro nikako to da neko ima nešto bolje i lepše od njega, što je Trbenda Silni itekao osetio posebno “kada je saznao kakve je lukave planove protiv njega i njegovog Mudonje, kao još i nekolicina njih, kovao Krljo Fafaronka. Onaj isti Fafaronka koji je onako neočekivano i kobajagi dostojanstveno pred maglajanskom crkvom prihvatio pobjedu Mudonje, a odmah potom zakulisno pokušao da potkupi i uceni suca Krstivoja kako bi šampionska titula i pobednički šal sa srpskom trobojkom Mudonji bila oduzeta i Trbenda Silni ostao bez koferčeta para koje mu je kao nagrada trebalo da pripadne. ″No, ovo su ipak nova i sasvim drugačija vremena. Nema više ni vitezova ni viteštva. Sada se niko ne tuče zbog časti, već zbog para… Pare su ono što za borbu motiviše i što na kraju moralni pečat na sve udara″.
To se na kraju uspostavlja kao nepobitno, jer je i pored praktične Mudonjine pobede veštom mahinacijom tamburaša Šemse koji uz angažman svoga mlađanog sina Mike pušta psa Šarova da žestoko izujeda Mudonju, potpuno ga onesposobi i učini da pobeda pripadne Krljinom Junioru Vilašu, a tamburaš Šemso sa sinom pobegne s koferčetom para.
No, kako god gledano očito je da se radi o štivu kojim autor pogađa prave mete, jer čitaocu nameće osećaj kao da napisano gleda na filmskom platnu i dovodi ga u situaciju da istrajava u čitanju kako bi što pre shvatio suštinu svega. A ona se ogleda u tome da se pohvalama poraženih nikada ne sme verovati, da je lako nezadovoljne Srbe protiv nekoga okrenuti, da radi očuvanja sopstvene moći i bogatstva svetom vlada zakon jačega i da su opravdana baba Persina upozorenja da Srbi trebaju da se okrenu sebi .i da se više uzdaju u pamet a ne u snagu.
Treba istaći da je ovo veoma “životan” i roman prepun simbolike u kome je rečeno još mnogo toga, i koji i pored uočljivih razlika kako po motivima tako i po stilu pisanja čitaocu nameće potrebu da odgoneta šta je to što ga čini takvim da povremeno asocira na Kočića, pa i Domanovića i da ima sve odlike dobrog humorističko-satiričnog štiva i književnu vrednost koja bi trebala da mu obezbedi zapaženo mesto u svetu satire, jer na neki način potvrđuje da pisca delo rađa.
