Redakcija Na večeri, ne oko nekadašnje trpeze, već naspram četvrtastog stola – politirang i čudesno hladnog, dok još mezimo salatu od napadno zelenih, ljutih paprika i paradajza i pijemo rakiju od groždja neke nove vinske sorte – svi oslabeli i već dobrano pogureni u ledjima – gledamo očevu sliku na zidu!
Gledamo je, a da je niko ne primećuje! Izgleda da to krišom činimo, pošto nam pogledi naizmenično beže ka očevom liku i otuda se brzo vraćaju ka hladnim ivicama stola.
Očeve modre oči ne dolaze dobro do izražaja na crno-beloj fotografiji; jelečić od crnog sukna se dobro uočava. I džemper – džemper, koji je uz porub oko vrata malčice iskrzan zbog toga što je naš otac malo mario o sitnicama, radi toga što je bio isuviše komotan, a možda čak i nemaran u takvim stvarima!?
A majka? Majka nam je još živa. Tu je. I ona je na večeri. Negde je skrajnuta, bliže izlaznim vratima i uz kućni prag.
Otkad za nju znamo, njen je prag kuće, a ona uvek o sebi misli da je nekome na smetnji, da je suvišna, pa se radije povlači u kraj da bi drugima prepustila svoje mesto!
Ali, i mi smo u tome na nju. Za stolom sedimo kao da nas je neko silom naterao. Dok sedimo, stalno ponavljamo: – Dosta! Dosta, ne mogu ja to više …!
Možda bismo i mogli to što ne možemo kada bi bili malo drugačiji, kada bi se oslobodili od nečega što nas pritišće kao mora, i kada bi se ni zbog čega grohotom nasmejali…?
Ovako, sedimo za stolom kao da smo na iglama, pa ipak o svemu strogo vodimo računa!
Kada svedosmo sve račune, srednji brat – domaćin kuće kod koga smo na večeri – reče: – E pa, hajde sada da večeramo! Da se poprimaknemo …
Zatim nastade tajac. Ozbiljnost neka zavlada na našim licima sve do trenutka u kome on ne podiže čašu sa rakijom i ne poče vešto-nevešto da nazdravlja: – Da smo živi i zdravi! Da nam sve bude za dobro – deca da rastu i žito da rodi, a eno nas odonud i otac gleda!…
Da sve to bude – ponavljamo za njim; da sve bude, i da uz prugu opet izraste bujna bazga – da joj sazru i pocrne bobice ploda pa da s njima ponovo bivolima namažemo rogove i da onda oni budu ljubičasti na zalasku sunca, a da kasnije, pred noć, kada sunce bude već odavno zašlo, izgledaju crnji nego što obično jesu!… Da se i otac nekim čudom spusti sa zida – tiho i polako da se nadje medju nama, ali ipak tako da dok bude prekoračivao prag u jednom trenutku zaliči na – Jezikiju! Da svi mi, njegova deca, tada i dalje budemo sa ove strane Zida plača , i da samo naše dve sestre mirno šetaju po Getsemanskom parku !…
Eto, tako nekako da bude ako se ikako može, pošto postoje valjda neke nebeske sile koje nam to mogu učiniti; postoji valjda neki djavo koji iz nekog ćoška viri na jedno oko i eno ga već zasmejava majku!
I, stvarno, majka se zasmeja. Podiže se sa praga i pomilova po krilu kafenu kokošku, koja, pospana, odnekud beše zabasala uz njene bose noge.
Čitava strana kokoškine glave sa crvenim okom na njoj beše osvetljena svetlošću sijalice sa plafona.
Hvatajući je i govoreći joj:«Oh, orospijo!«, mati je u prvom momentu bila preneražena, ali kada se kasnije kokoška umilno sklupča na pragu i kada iza toga napola otvorivši svoj kljun blago pevnu, ona je samo lagano pomilova po mekanom vratu, pa se zatim i sama glasno zasmeja i dodade: »O, glupačo! Pa zar u ovo doba…?«
Svi se na to zasmejasmo, a mladje dete srednjeg brata skoči sa zelenog kauča i potrča u pravcu kokoške, pa je onda zgrabi i opkorači i nikome je više ne htede dati!
Čučalo je nekoliko trenutaka nad kokoškom, krilo je svojim golim nogama – uspavljivalo se zajedno s njom i kao da su na kraju oboje tonuli u san…
Otac nije silazio sa zida!
Mati je bila potresena, ali je to krila od nas dok smo mi mirno nastavljali sa večerom. Izgledalo nam je da mirno nastavljamo uprkos fisiji i fuziji, uprkos raznim vidovnjacima i proročanstvima od kojih neka behu i najcrnja…
U takvom nekakvom stanju nismo uspeli da vidimo kada je dete odnelo kokošku, niti kada se ponovo vratilo na zeleni kauč na kome je već spavalo dubokim snom ili možda samo snatrilo… Kopalo zemlju uz ivicu bostana i na dugačkoj srčiki trave nizalo viline konjice, pa ih onda puštalo da lete kao italijanske »Savoje«, kao ruski »MIG-ovi« ili amerčki »F-l6«, koji baš i nisu sejali smrt ukoliko bi im otkazali upaljači na vrhovima bombi. Ukoliko bi im otkazali…!?
I, tako. Dok je večera trajala sve i svi su se sa nama poigravali i niko nas ni za šta nije pitao!
Ipak, ostajalo je ponešto i za nas! Ostajali su nam snovi pod krilima kafene kokoške i nada da ćemo makar još jedanput na bivolima ugledati ljubičaste rogove…?!
Večera je trajala. Kokoška je bila odneta, i dete je spavalo mirnim snom, a otac i dalje nije silazio sa zida, i uprkos svemu mi smo i dalje bili tu!!!
Klečovce, l986/7. godine.
