Redakcija Сања Јовановић
Обичан српски во
Није то онај чича Радојев во, да не буде забуне, у овој мојој причи тај во сам ја. Стојим ти тако ја, ни макац, ни напред, ни назад, ни тамо, ни овамо, пробам ја да померим бар трепавице, али ништа…
Било неко чудно време. Дува неки ветар, рекао би човек, бесан ли је нешто. Него, Милу то баш и није брига, бесна сам и ја. Руши све, шта то има са мном. Иди својим путем. Чује, виче неко. Ма, шта хоћеш, иди где си пошао, ради шта хоћеш, са ким хоћеш, шта ме се то тиче. Да ли то и киша поче, мокро ми нешто лице. Отирем воду у капљицама, како ме само насмеја мој малени оног дана.
Био је то диван дан. О, како леп, врео дан. Мама, како се беше зове она вода у капљицама? Сузе, сузе, срећо моја.
Никако да се стиша, појачава ветар, рој у глави све бржи. Речи се нижу, нису моје, само мисли теку узаврелом реком. Климам главом, отворим уста, а оно ништа, мук.
Утихну онај љути ветар. А у глави онај луди, не да мира.
Мама, где си?
Крену напред во, сећате се почетка приче, мислим ја, да не буде забуне.
___________
Sanja Jovanović rođena je 26. aprila 1974. godine u Smederevskoj Palanci. Godine 2006. završila je Filozofski fakultet u Kosovskoj Mitrovici na Odseku za srpski jezik i književnost. Trenutno radi u Osnovnoj školi „Nikola Tesla“ u Goloboku kao nastavnik srpskog jezika. Ovo je njen prvi rad.
