Сања Клисарић
ПОХЛЕПА
Један веома измршавео човек упалих очију сувог погледа у одећи умирућег тупо је гледао у доктора. Поред њега на глатком болничком сточићу стајао је златни сат који се цаклео необичним сјајем. Јадни човек више није могао да га носи на руци. На симсу, у саксији боје земље, са унутрашње стране прозора тихо је расла једна стидљива љубичица.
– Сада више не можете самостално да дишете.
– Не, не могу. Убио ме посао.
– Жао ми је. Само, није ми јасно због чега сте толико радили?
– Морао сам. Желео сам да обезбедим породицу. Да имају и оно што ја нисам имао. Пуно сам радио. Пуно. Ја сам добар човек.
– Разумем. Али, није ми јасно због чега сте затровали и пресушили изворе воде?
– Ах, то. Морао сам да их користим за хлађење машина и рад у својим фабрикама.
– Аха, разумем. А зашто сте посекли сву шуму коју сте наследили, баш сву Вашу дедовину?
– А, то. Па, да бих саградио те фабрике. Шта ће човек, мора од нечега да живи. Није могло другачије.
– Аха. Па, јесте ли пуно зарађивали од тих Ваших фабрика?
– Јесам, како не! Видите ли овај мој златни сат? Он вреди више него цела ова болница!
– Видим. Веома је скупоцен. Ипак, вреди ли толико да можете да вратите своје оштећено здравље?
– А, то ипак не.
– Није моје да питам, али, ипак, ако не замерите, шта сте на крају добили осим новца и болести?
– Докторе, молим Вас, ставите ми ипак, мој златни сат назад на руку.
Доктор погледа пацијента и лаганим покретима испуни му жељу. Златни сат настави да откуцава стало време умирућег.