Redakcija Мислим да не постоји нико на овом свијету да се бар једном није обратио Богу, макар у шали или од страха да га није дозвао. Њега или мајку. Па чак и они који нијесу вјеровали или су се одрекли Бога и мајке, кад пригусти, дозивали би њихово име као супермена да их избави из биједе. Молитва је за правог хришћанина редован оброк, који конзумира као храну, не би ли га одржала тог дана, па би на тај начин био заштићен од свих штетних емулгатора који гризу свакодневно и опсједају му тијело. Она је попут невидљиве метлице којом брише прашину злобе коју су вам други намијенили.
Загонетна је то ствар, та молитва. Уколико не желиш ваљано да јој приступиш, немој ни почињати. Ако си кренуо да постанеш вјерник, више нема опроштаја твојим грешкама тако лако, него врло опрезно мораш корачати тим стазама. Невјернику се прије прашта, самим тим што нити је свјестан нити зна да је погријешио, а Бог прашта незнање, само он и неки послодавац којима су потребни управо такви. Пост, молитва и тајна исповијести ти дођу као доручак, ручак и вечера. Нешто кашиком, нешто наискап и нешто за душу. Али још битније је како си зарадио те оброке тај дан. Дакле, својим дјелима само, јер без духовне, тјелесна храна не значи ништа. Не јача, нити оснажује, него чак и штети.
Причешћем се сједињујемо с Богом, кушајући насушни хљеб. Исповијешћу чистимо душу, освјешћујемо се, спознајемо праве вриједности упознавајући себе самог кроз то шта доноси добро дјело, а колико је лоше гријешити. Човјек толико постане свјестан свега да, и без духовника, зна мјеру гријеха и почиње се несвјесно разболијевати држећи у себи гријех, не знајући куда са њим и како га се ослободити, а зна да мора. Ако је паметан и прави хришћанин, ако се покаје онако истински, можда и побиједи себе. У супротном, пропашће својом кривицом.
Суштина је истина, као за све у животу. Истинска молитва, истинско покајање и истинско дјеловање. То је путања која те спашава, све су друго кривине на које насједнеш и идеш странпутицом. Не ваља.
Молитва ти дође као тајна шифра за улоговавање у небеску мрежу. Молитва је разговор с Богом. То је гласовна порука за небо. Убрус за непроспаване ноћи. Олакшање за тешко започет дан. Тајно обећање од горе да ће све бити добро, а и без ријечи. Очи и уши које нити видиш нити чујеш, а оне тебе стално. Неколико реченица које, када изговориш, као да те опколе ријечи попут оловних војника, па ти нико ништа не може. То је свачија пјесма у овим ничијим временима. Једино писмо које сви читају, ником не смета и нико се због њега не буни. Не би га мијењао ни кад би могао, и носи га као накит који се не скида. То је она чаролија у коју вјерујемо и коју очајно изговарамо кад смо најслабији, па јачамо и кад мислимо да нећемо никад. То су невидљива крила која нас носе на сигурно. Антибиотик који дјелује одмах и лијечи задуго. Свјетлост која пробије и најдебљи зид само да допре до нас и обасја нас, да трачак наде. То су тајни знакови који јавно показују да је све, баш све могуће, уколико вјерујемо искрено и радимо поштено, упркос ногама спотицања и рукама које нам односе пред носем оно што је наше. Јер, оно што нам је суђено и заслужено битисањем на овој земљи, доћи ће нам кад- тад. Чврстог сам увјерења, чврстог као зидине Кремља, да се свака туђа суза врати као хладан талас, као што се свака пружена рука врати с двије да те загрли, а погрешна ријеч те нађе да останеш за причу. И најситнији гријех, велико се враћа. Најмању цијену ћеш скупо платити. Зато постоји само један прави пут којим се само једном иде и, ако не пратиш правац, само једно скретање с њега никад те више не врати на старо.
Опрезно кроз живот! Кад вараш, поштено варај. Кад рушиш, безболно руши. Кад се браниш, тихо то ради. Кад те понижавају ако си јак, пусти их да се сами казне и стигне их твоја тишина, јер нијеси ти крив за њихову глупост и хладноћу. Помози и кад одмажу, и дупло. Ти си ти, свој, за себе. Упорна доброта побјеђује највеће зло, форсирај је и кад крвариш, и кад ти се чини најбесмисленије и кад си слаб до оне крајње црте – пређи је, жртвуј се, јер је награда велика!
На себе не дај! Да се разумијемо, имаш два мача у рукаву. Један је презрење, а други је језик. Како за кога и колико снажно.
Речено је давно: Питајте и даће вам се, тражите и наћи ћете, куцајте и отвориће вам се! Стид је хендикеп, сјећаш се? Слобода је могућност. Није срамота питати, тражити, куцати. То је прва степеница, за остале ћеш морати преваљивати далек пут. Зато, без устезања напријед! Храброст у горњем џепу, молитву у глави, и јуриш у подвиге живота.
Има и ту једна мала квака. Молитва није механичко прелажење слова, као ни читање било каквог штива, него разумно и дубоко осјећање сваке ријечи редом, схватање сваке мисли понаособ, размишљање о томе чему се молиш попут дијалога с Господом. Истински и искрени дијалог. Молитва захвалности и молитва тражења. Прву узимамо свакодневно, другу само кад затреба, јер не разговарамо с Господом само кад нам нешто треба као са правим пријатељем, него му захваљујемо што постоји и са нама је увијек.
Светог Трифуна сам понијела још из Црне Горе гдје му одмарају мошти светитељске, а овдје своју душу одмара пресвета Ксенија Петровградска, брзопомоћница. Њој су се претежно молили за посао и брак јер вјерује се да се сваки светац школовао за посебну струку, имао посебну судбину као и мисију на земљи, нешто попут пјесника. Молимо им се за оно у шта су и сами вјеровали, за шта су гинули и добили своје битке.
Прво вече када сам јој се помолила, срела сам Војиновича и за четрдесет дана, колико сам се молила, у мом се животу десио и одиграо цијели један филм. Да ли је он тај, онај прави, награда за све моје патње, чекања, побијеђена искушења, из душе добра дјела? И ако је истина да доброта дође и ако прикасни, онда је ово то!
Оно чему сам молила небо, услишено је. Само још да се сведу поједини рачуни и пронађе ме оно што сам сама послала у Васељену да би ми се вратило.
Запамти, вјера је чудо! Снажна вјера помјера планине, само ако вјерујеш да их можеш покренути! А можеш, само вјеруј! Биће мекше од памука под твојим рукама. И само зато што знаш да ти то можеш, успјећеш!
___________________
Sava Radulović rođena je u Nikšiću 1980. godine. Profesor je ruskog jezika i književnosti. Član je KZ „Vladimir Mijušković“ i KK „Poenta Poetika.“ Poetski radovi objavljivani su joj u zbornicima „Mili dueli“, „Kliktaj rime“, zborniku „Mozaik“ KK „Poenta poetika“ kojim je zaokružen rad djelovanja mladih stvaralaca u periodu postojanja kluba, a učesnik je brojnih književnih večeri među kojima izdvaja „Nikšićke književne susrete.“ Pisanjem se bavi još od studentskih dana, aktivno počinje da se bavi i pojavljuje od 2013. god. Saradnik je i jedan od pokretača večeri koje su već prepoznatljive pod nazivom „Poetska propaganda“ a imaju za cilj da što više približe stih publici na svim mogućim lokacijama uz dobro poznatu parolu „Ako neće publika stihu, hoće stih čitaocu!“ Za sada ima objavljenu jednu zbirku poezije „Pjesmom te ćutim“, a u pripremi je i sljedeća. Takođe se bavi pisanjem aforizama, komedija, a u pripremi je i roman koji bi uskoro trebao da izađe iz štampe. Živi i radi u Nikšiću.
