Светлана Радосављевић
КАП ВОДЕ
Има је свугда око нас, некад је вредна злата а некад досадна киша. Колико пута смо пожелели да имамо кап воде да суво грло овлажимо , а ње нигде. А онда кад отворимо чесму и млаз шикља непотребно , не сетимо се те капи која нам је толико била вредна а није је било. Све наопако. Брзо нас мисли напусте, ко немирне птице одлете.
Но Мелидине мисли ни до данас нису одлетеле, сећа се капи воде која је у живот вратила и руке која јој је флашицу пружила. Чекала је у реду за пасош, испред СУП-а у Берану, а врућина и оморина је била несносна. Хладила се лепезом, уздисала и ослањала на мајчино раме али бољитка није било. Своју флашицу воде је попила и празну држала у руци, трудницама баш треба доста воде. Осећала је малаксалост у ногама, беба је била узнемирена али из реда није могла изаћи, морала је све да истрпи. Одједном јој се заманта у глави и једва да је чула гласове око себе. Пала је али је мајка задржала да се не повреди.
– Воде, воде! – повикаше људи у реду.
Старица, која је седела на тророару и просила, онако некако тетураво и сама уплашена догађајем пружи своју флашицу и полише трудницу која убрзо отвори очи и угледа то наборано лице и те уплашене очи које није познавала.
Мелида отпи гутљај воде и виде да је то нека изгужвана флашица без налепнице, потамнела од земље на којој је старица спустала. Али њој беше златна кап што живот значи и крчаг од злата. Седела је на бетону и гледала у старицу, питала се како је није пре приметила, и старица је седела а рука којом је упалила цигарету дрхтала је. Мелидина мајка дође са две флашице воде и даде ћерки једну сва уздрхтала захваљивала је старици а ћерки влажила чело и потиљак. Мелида пружи старици нову флашицу , јер она стара беше празна а вода из ње коју је испила била је као мелем који крепи.
Мислила је о доброти старице и о томе како је свака помоћ и свака доброта неизмерна. Полако је устала , отворила торбу и даривала вредном новчаницом старицу уз речи захвалности.
Старица је захваљивала Богу и благосиљала Мелиду, гледајући у земљу и своја рахитична колена.Израз лица те старице и та њена наборана рука са колена остала су урезана у сећању Мелидином до дана данашњег. Поглед на слику из пасоша и мокру косу са слике, увек је врати у прошлост и посети на кап воде која живот значи и добротворку која можда више није међу живима.
Пружена рука, не значи да од вас неко нешто тражи, та рука може и да вас у живот врати… заврши истиниту причу од пре десетак година Мелида.
________________________
Istaknuta slika: UNSPLASH.COM