Неко је поступио поштено, и то се памти, а они који су били непоштени остали су запамћени. Партије су бирале поштене, а у Задрузи су били најпоштенији. Он је рат провео код куће, пропагандом је бранио државу, а себе је штитио тако што је оне поред себе проглашавао за непријаптеље НОБ – е. Ако је неко био за Краља био је гоњен, и све му је било забрањено, е тако је Нићифор био искључен из свега. Породица је трпела, а Нићифор није могао да промени прошлост. Био је коњоводац у Другој армији Степе Степановића. Његово немање и сиротовање давно је почело од заробљеништва, и његова деца трпе и гладна и боса, иако су укључена у Задругу. Ћерке чувају овце, а супруга жње, но то Он не цени много, и за тај рад платиће минимално.
Те године, давне четрдесет и девете жито је рано стигло, и сви се обрадоваше да не трпе глад. Пожело се, оврло, и дошао ред да се подели жито. Окупио се народ, донели вреће и бучуке, и чекају, Он стао изнад великог пресека дрвеног и дели жито.
– Теби Нићовице три бучука жита доста, а, шта кажеш?
– Како то мислиш доста, па нас је осморо у кући, то нема ни до Божића?! Раширених руку Нићовица гледа човека који се смеје, и као да се радује њеној муци и сузама у очима. Видевши да је то то, и да може ићи па колико им буде жита, а гладовање им предстоји. Кад се удаљила да је народ не види стаде на сред пута, а ћерке је загледаше не знајући шта смера. Скинула је мараму ставила на њу бучук и подигла руке према небу и завапила грцајући у сузама.
– Колико ми од ово жита јели леба, толико ти и твоја фамилија имали среће – крстећи се шапутала је жена.
Ћерке је подигоше са земље и почеше да је теше говорећи да не плаче и не куне, да имају кромпир и овас, и да су тикве добро родиле… Неће бити глади, брисала је сузе и ручала. Повређена том безумном одлуком није имала коме да се пожали, њеног мужа и њу нико не штити, они морају на све да пристану. Долазећи кући, мужу исприча све по реду плачући и ломећи прсте на шта се Нићо толико разљути и поче да виче:
– Ниси ни то требала узимат, нека му жита за стоку, а ми нек помремо, не најео се, очи му гладне!
Па шта да раде, биће како бити мора, а они су рођени да трпе и да чекају боље дане. Зима као зима, није била дуга, али брашна је понестало одмах по Божићу. На спавање се ишло гладно, а јутро је почињало уз печене кромпире, док јагличе не стиже, и не почеше да ваде корен и мељу га у брашно. Он се хвалио како је поштено поделио свима по заслузи, а сви су га питали колико је себи дао жита. Једне јунске вечери се наоблачи, и поче да сева и грми, право невреме. Сељани беху стоку затворили, ушли у куће, и били на вечери. Нићова деца беху полегала гладна, и не могаше да заспу. Глад је деци тешка, али умор савлада, те некад заспу у жељи да бар за доручак буде хлеба. Собу осветли блесак, а гласна грмљавина одлеже тако јако да Нићо истрча ван да види ’де удари гром. Не врати се у кућу одмах, а кад се врати рече:
– Има Бога – то сам знао, а сад се и увери’!
Излазећи ван, видео је амбар са „поштено“ подељеним житом како гори. Није био осветољубив, али га је неправда болела. Мислио је да ће сад и Он и његова деца сазнати како је глад тешка.
Светлана Радосављевић
рођена 23. 01. 1966 г у Поповцу. Основну школу завршила је у Лепосавићу, а гимназију у Звечану. Вишу педагошку школу у Приштини. Радила је у селу Борчану као наставник разредне наставе, потом у Сочаници, где и сада ради на истом послу. Свој посао воли и каже да од деце треба учити. Са супругом Драганом има четворо деце. Бака је две унуке, на шта је посебно поносна. Писањем се бави у слободном времену и из хобија. У многим часописима објављивала је кратке приче и песме, неке од њих су награђене, неке објављене у заједничким збиркама. Њена прва самостална збирка „ Завичајне приче “ је уједно и њен првенац. У 2013. години учествовала је на књижевном конкурсу ,,Тома Радосављевић“ и добитник је прве награде у домену кратке приче.
