Redakcija Субота, јутро ко и свако друго августовско. Свакодневни послови почели су уобичајено. Припреме за доручак и све остало, ништа посебно. Пола осам, звони телефон, ћерка пита:
– Мама хоћеш ли са нама, јеси ли спремна?
– Где са вама? – остајем зачуђена
– У цркву, Преображење је данас – одговара ми ћерка
– Ја сам заборавила, Боже опрости, већ сам доручковала, а имам и припремљену рибу коју морам да истражим, идите ви.
Остајем затечена својим понашањем, питам се како сам могла то да заборавим, није то мали празник. Неки се немир уселио у моју душу и посао настављам нерасположена. Ћерке, унучићи и зет одлазе у цркву и после литургије долазе на доручак. Ја сам и даље затечена никако да се организујем. По подне се сви разилазе, ја одлазим да померим прскалицу и полако у папучама и пролазим травнате површине и цвет невена. Време је топло и пријатно. Обишла сам и башту у дворишту. Како један био дуг и доста сам радила, осећам да ме ноге боле, а посебно лева нога. Лежем раније него обично због умора. Никако не налазим положај за ногу и бол се појачава у левој нози. Савладао ме сан и заспала сам. После два сата буди ме хладан зној и бол у нози. Осећам да тешко дишем и да ми је нога просто укочена. Устајем, прелазим у другу собу како бих невеновом машћу намазала болну ногу. На светлу имам шта и да видим, са задње стране леве ноге, испод листа, два трага змијских зуба. Веома су црвени, а ногу ломе грчеви јаки. Схватам озбиљност ситуације – ујела ме змија, страшно! Будим супруга и показујем ујед змије. Онако мамуран, супруг једва да схвата о чему причам. Кад се умио и погледао само је рекао:
-Па где те нађе змија, драги Боже?! Остао је затечен ситуацијом. Гледао је запањен трагове зуба правилно у равни који су тако били свежи као да се тог трена десио ујед.
– Идемо лекару нема ту чекања – рече муж, а ја онако ломна и укочене ноге морадох да прихватим. Било је пола четири, зора се полако пријављивала, наговештавала јутро. У хитној доктор беше будан пије јутарњу кафу, али остави кафу и одмах преузе случај. Пулс је био убрзан код мене, а горњи притисак сто осамдесет док је доњи био сто. Добила сам инјекцију за снижење притиска, а онда коктел антибиотика и упут хирургу, интернисти, и инфектологу. У болници потврдише да је ујед оригиналан и да је сигурно пре нешто већ појела и врло мало је отрова доспело у мој организам. Отока није било, само црвенило. Дадоше ми тетанус, а за серум је било касно, а и због доброг имунолошког одговора организма нису ми дали серум. Преписаше седам герамицина да се не искомпликује и да будем покривена због инфекције. Размишљам у колима и кажем супругу:
– Бог је био милостив, преобразио је змију отровницу у неотровницу, ујела ме и то је опомена да се празника сећам и да више пазим.
– Богу хвала – рече супруг и уздахну.
– Ето како је мало потребно да заборавимо на Бога и цркву и постајемо лак плен том таквом искушењу – као монолог говорим.
Од овог догађаја је пршло недељу дана, лежала сам јер је бол био јак али обавезе су се гомилале. Размишљала сам стално где сам наишла на змију и како да је цело лето нисам видела, а да она мене пронађе. Отишла сам до чесме у дворишту како бих опрала неке тегле и сагох се да узмем једну са земље која беше пала. Један комшија који је прилазио чесми да пије воду само поче штапом на метар и по од мене да удара. Одскочих и најежих се а потом помисао ,,змија“, као сигнал упали се у мојој глави. Погледам и видим браон змију младу и са ромбовима низ леђа лежи мртва на истој таквој трави. Комшија је гледа, а мени срце к’о у зеца куца.
– Као да је хтела да потврди ујед, драги Боже спаси свакога од зла!
А комшија каже: ,,Тако је то кад змија неког уједе, земља је не прима, већ се требала сакрити за Преображење у земљу“.
Размишљам можда то није змија која је мене ујела, а можда и јесте, па нек је шта је, Бог је тако одлучио, мене спасио а змију казнио. Слава Богу и хвала што је милостив!
