Прича
Данима тражим једну причу, а никако да је нађем. Појави се као измаглица и само ме потсети да је део који тражим а онда нестане и оде пут заборава. А онда се у недобa појави само крај приче који ми не дозвољава да заспим , мота ми се по мислима и тражи да устанем и запишем је. Не устајем јер ми почетак и средина беже и даље. Једног момента ми личи на Момину причу а потом на Андрићеву дугу реченицу коју треба само да запишем. И тако са том испрекиданом причом просто играм жмурке и у моментима мислим да могу да је повежем у целину али поново одустајем. И као у неком недосањаном сну чекам да прича постане целина. Некад мислим да сам је већ испричала и записала кроз све оне приче које су испричане и да не бих требала да мислим на ту причу која личи на свакидашњу а ипак је другачија. Можда ме зато и прати јер је загонетна и некако несвакидашња. Питање је да ли се некад некоме заиста и десила или је само моја опсесија. Једног момента ми поличи на птицу коју само што пожелим да длановима поклопим а она одлети и са висине довикује оне непознате речи које не могу да чујем јер су немуштим језиком речене а мени упућене. Понекад је попут зрака сунца топла и некако близу а опет неухватљива. Тако моја прича која мене тражи и ја тражим њу, долази и одлази јер се изгледа не предаје или пак тражи неког вештог писца коме би се бацила у наручје а он би је одмах записао и био срећан јер је ухватио ту, баш ту моју причу која је лепа и питка и нежна али мени недокучива. Можда свако од вас тражи неку своју причу коју не може да нађе или не жели да је упозна како се не би разочарао кад би му се она поверила и казала.