Светлана Радосављевић
Пријатељи
.
Тихо, тише ко падање кише…
Певуши Зорка дечије стихове и држи под руку свог пријатеља Илију. Он се смешка и гази по барицама и као некад шутне по неки каменчић.
Двадесетак година се знају и друже ово двоје и збуњују околину својим дружењем.
У основној школи били су другари из клупе, у гимназији другари, на правном факултету цимери, а данас колеге правници.
Много тога знају једно о другом и много тога су заједно доживели. Били уво за тајну, раме за плакање, пријатељи који ћуте а разумеју се.
Околина је била сигурна да се забављају, да су пред браком, али су их запиткивали:
– Колико сте дуго у вези?
– Ууу… од основне школе, мало ли је… одговарао је Илија знатижељнима, а Зорки крадом намигивао.
Зорка је ћутала а слушаоци су мислили да одобрава Илијине речи.
Тако иду они после радног времена и смеју се, а Зорка одједном застаде и стаде испред Илије.
– Имам једну тајну и сад је време да ти је саопштим! – детињастим гестом Зорка изненади Илију.
– Тајну, па има ли тајни међу нама? – изненади се Илија
– Запросио ме Бранко… синоћ, и прихватила сам… удајем се – сва румена у лицу изговори Зорка.
Илија је ћутао, раширених очију гледао у Зорку и као да је био посут хладном водом тргао се.
– Удајеш се Зоки јел добро чујем ?! – неким чудним гласом Илија проговори.
Зорка је као дете стајала пред својим дугогодишњим пријатељем и није разумела израз лица и глас. Срце поче да удара као лудо. Неки страх се усели у веселост која је до тог трена држала.
– Нек ти је срећно драги мој Зокић, било је крајње време – загрли је Илија и изљуби као бадњак.
Зорка задрхта и сузе је савладаше, лакнуло јој је. Био је то њен драги пријатељ који је увек разуме.
– Успео си као и милион пута до сада да ме заледиш том супер глумом, већ сам била спремна да раскинем са Бранком… ајде одрасти већ једном и буди озбиљан – укори га Зорка и одгурну од себе.
– Орости Зокић мој, није ми била намера али сам озбиљно изненађен – правдао се Илија а рукама одмахивао као да нешто тера од себе.
– Преживела сам и није ми било лако да ти ово кажем иако сам знала да ниси никада реч рекао против Бранка, а зашто ми није било свеједно да ти новост саопштим… појма немам – као за себе говорила је Зорка.
– Зокић идемо да попијемо кафу, удаје се моја пријатељица, а ја остадох сам самцат…
– Молим те не глуматај више довољно си ми срце сломио, ја частим ручак и не брини, самцу са хиљаду оних којима се свиђаш. Удомиће те нека већ сутра – узевши га под руку повуче га према пицерији.