Redakcija Светлана Радосављевић
Негована жена
Топло јулско вече, прија шетња. Поред чесме у Пролом бањи шетачи застају, пуне флашице лековитом водом и разговарају. Клупе су заузете и свима прија одмор после дугог топлог дана. Мој супруг и ја такође одмарамо на клупи и ћаскамо. Ја ућутах и претворих се у уво. Супруг пита што сам заћутала а ја му дадох знак прстом у правцу усана да ћути. Схватио је да слушам разговор двоје са суседне клупе. И он слуша, ћутимо.
– Ви сте веома негована жена. – каже господин од неких осамдесет лета.
– Хвала Вам и Ви делујете неговано, сигурно водите уредан живот. – одговара госпођа нешто млађа од господина.
– Трудим се зато сам овде дошао, а и са Вама да се упознам. Лепши сте уживо мада су Вам и фотографије лепе.
– Хвала, хвала па ето носим наочаре и скоро сам катаракту оперисала али трудим се да добро изгледам. – одговара госпођа уз гласани заводљив смех.
– Ја ћу да Вам љубим очи и биће још боље. – шармерски одговара господин.
– Имам свој ритам, устајем рано, шетам, пливам и цео дан ми је испуњен. – палећи цигарету госпођа одговара на предлог.
– Све то могу и ја и све ће ми пријати у твом друштву. – упоран је господин.
Супруг ми показује на сат каже да морамо поћи у собу како му не би прошла утакмица коју жели да одгледа. Молим га само још минут да останемо јер ме занима то удварање у позним годинама. Тог господина сам приметила у сали за ручавање седео је сам за столом и био замишљен. Сад ми је било јасно зашто је изгледао тако, смишљао је шта ће рећи госпођи коју треба да упозна. И ево како је текао разговор још пар минута који сам прислушкивала, некултурно слажем се са свима који ће ми замерити, али праштајте било је то јаче од мене.
– Водићу, те у Београд, тамо имам трособан стан а у њему живим сам. – прешао је на ти тако је био убедљивији и вероватно му је било лакше да се удвара.
– Тако сте великодушни и тако дивних манира, али ја то не могу да прихватим. – одмахујући дугом плавом косом средовечна госпођа одби понуду.
Настаде тајац, ћуте обоје, а мој супруг устаје са клупе и ми одлазимо. Топло јулско вече и двоје старих остају на клупи. А у мојим мислима одзвањају њихови комплименти током разговора много пута поновљени негована и негован. Мислим да је то оно време кад се сви ласкавији и лепши комплименти потроше и кад је тешко склопити и пријатељство а камоли остварити везу. Нека туга и нека тиха језа у мени се сакупи. Није лако бити сам у старости и како рече једна моја старија пријатељица можеш бирати да ли ћеш старити као стара ципела или као драги камен, на теби је да одабереш!
Негована госпођа је изабрала ово друго. У сали за ручавање за столом је седела у друштву доста млађег господина и смејала се одмахујући дугом плавом косом.
Сто број седамдесет три преко пута нашег стола био је празан. Неговани господин је сигурно отпутувао у свој град да самује. Комплимент „негован“ изгледа да не доноси срећу, звучи као „стар“ али онако лепше упакован и милозвучан.
