Тихомир Стевановић
ТУМАЧЕЊЕ
Босански везир Хусеин паша имао је за писара ђутурум Синана. Овај беше сакат у леву руку, јер док је долазио у Босну, из шипражја, из кога ниси могао змију за реп извући, поред пута, негде у Србији, пуче пушка и једино њега у колони, погоди куршум у леву шаку. Сад му је она била згрчена у полу песницу, те је само са њом могао придржавати хартију по којој је писао. Једног јутра, сав смркнут, Хусеин паша сачекао је свог писара и питао га разуме ли се у снове?
– Слабо ефендија.
– Толико си књига си прочитао а такву ствар не знаш.
– Онај који то зна, исто погађа као онај који у ћикару гледа после кахве. Нагађа слике.
Но, Хусеин паша имао је потребу да неком исприча оно што је сањао. Зато се, онако онерасположен, наслонио на десно колено, подбрадио шаком и испричао где је сневао како јаше коња у густој шуми, а неко пуца на њега и маши га, те да седи на некој клупи пред малом кућицом, док пада снег, а њему није хладно, онда се пружи по тој клупи те заспи. Буди се у некој шајци, обавијен маглом, са штапом у руци, пеца, док се струна не затегне и не повуче га у воду, он упадне док му се неко дете смеје однекуд. И наједном, он седи у собици, окружен књигама, из неке кутије тресе труње дувана у лист од неке књиге, док пушчана зрна ударају у зидове од тих књига што их је направио по пенџерима.
– Шта то може значити?
– Не бих знао. Али, то су, мислим, туђи животи које ћеш проживети. Значи да те чека дуг живот после смрти.
– Ти га растумачи.
– Лако је тумачити нешто што није сан, него живљење у које си, ефендија, ускочио као зец у рупу. Ретко се дешава сневање као твоје, да си неко други, што само може бити да си био неко други. Ти си се будио у сну у другим стварностима.
Ову причу је Синан прибележио на свитку и додао осталим папирима у којима је било записано шта му се дешава, јер је сматрао како после њега нешто мора остати, по чему ће га, барем неко, запамтити.
Али, од свих папира, претекну само неколико, у њима о сакатој шаци, о Хусеиновој мржњи према записивању и тај сан, а то зато јер је суђено да претекне после нас оно што мора, а не што желимо.