Redakcija ПЕРИВОЈЕ ПОПОВИЋ
СТИХОВИ, НОТЕ И ЦРТЕЖИ
(Тамара Сенић: „МОЗАИК“, пјеснички, музички и ликовни свјетлоказ in vivo)
„Koлутају очима
Те неке жене
На моје ријечи (слике) и ноте…
Баш као да их сваког часа
Могу опећи…
Т. С: „ Решетке“
„Кад Добра Управа и Племенита Вјештина прожише руку једна другој, настаде овај красни мост, радост поданика и дика (везирова ) на оба света …“ Тако, овдје памћење на вара, почиње планирани па повучени наум Везира Јусуфа на његовом грађевинском и Андрићевом ненадмашном стваралачком подухвату – Мост на Жепи, тако гласи, свима позванима знано, наслов понајбоље приповијетке у Андрићевом, што значи велике у свјетском поетско-приповједачком заносу. Добро, знамо да је тако и да тако љепота и снага умјетности достижу небеску висину и обезбјеђују вјечном земаљско трајање.
„ Мислила сам да неке ноћи
И неке тишине
Увијек само преживим…“
Т. С: „МОЗАИК“
Кад Добра Поезија и Надахнуће Музуком и сл. по трећи пут свесрдно пружише руке једно према другом, тј. трећем и сл. настаде и трећа пјесничка књига поетесе и мизичке и сл. умјетнице имена сада већ изграђеног и потврђеног – имена ТАМАРА СЕНИЋ. Да, премда је већ љубитељима поезије знано пјесникиња се зове Тамара СЕНИЋ, а књизи, трећој срећом означеној књизи јесте наслов „МОЗАИК.“ Вјерујем да памтимо, оно што Тамара напише или компонује, или наслика јесте за памћење, дакле прва младалачка се књига звала „Танго бијелих ципелица“, другој већ одраслој знаколовки наслов је „Галоп“ и ево сада је пред читаоцима пјесничка и умјетнички вишезнаковна књига „МОЗАИК“. А мозаик је, занамо умјетничка ликовна врста која настаје слагањем комада духа поистовјећеног са материјом који на крају (ако уопште и може да се говори о крају када се слови о умјетности) дају нову вриједност, нови квалитет, нову снагу краја за узрастање почетка:
„ Замисли
Да дрвећа падају
Од страха
А не од грома…
Можда би онда
Била више
Налик људима.
Ово је цијела Тамарина пјесма под насловом „ЗАМИСЛИ.“ Е па замисли, замисли се, човјече. Замисли се над собом, ти који јеси по Божјеме обличју грађен. Или можда нијеси!?. Можда је смртник преводилац погрешно превео бесмртну Свету Књигу. Или се, или си се изгубио у свијету пакла када си из раја истјеран, човјече! Замисли, замисли се и тада, ако ти мисао функционише, замисли се над собом, човјече, патниче, паклениче. Дрвеће не мисли. Не може да мисли, кажу свнезнајућу научници. Оно нема потребе да мисли. Оно је снажно, оно је моћно, надмоћно над тобом, човјеколики. Овај жестоки мисаочитач, од преко пута – бојим се да би поменуо прашуму и њене становнике на дрвећу или само испод палме сједећих и једећих. Ми нећемо, Тамара то није написала, није ни компоновала, није ни насликала – она само стваралачки опомиње – ЗАМИСЛИ!
Овдје би „одговоран“ и „озбиљан“ књижевни критичар, аналитичар, илити ко већ, застао, и можда сачинио „генијалан закључак“ како у Тамариној животној доби „не може више да се каже“. При томе би појам више можда био и врло релативан и разносмислен. Ту би могло да се дода и да је овај који сада пише „лични критичар умјетнице у младости“ итд, итд. Но, ово казивање није претпостављена могућност већ поуздано спознање да је „Мозаик“ Тамаре Сенић сачињен од низа свијетлих кристала, бисера, сјаја и драгуља пјесничких и иних који један другог досвјетљавају и за које је потребан посебан вид и поглед. Онај ко нам повјерује биће свакако обрадован и пјеснички осијан оригиналном свјежином, љепотом , стварним сјајем природности љепоте и људске неопходности умјетничког сазнања свијета у доменима емпиријског, али и реалног постојанства даденог „умјетнику у младости“.
***
У Музеју Умјетности у царскоме Граду Бечу, опчињени посјетилац непомично стоји пред Рамбрантовим Портетом Мајке и посматра, нетремице гледа у чувену слику ненадмашног МАЈСТОРА. Стоји толико дуго да чувар одлучује да му приђе и и запита га, уплашен али пристојан, због чега толико дуго и непрекидно посматра тај свему свијету, надалеко у времену, чувени портрет. Уплашио се чиновник Куће Умјетности да посјетилац има ко зна какве намјере, али одговор истога био је да срцем посматра своју почившу старицу мати.
***
Дакле, помислиће читалац, чему, у каквој је сада вези, након асоцијација на дјело нашег Великана Нобеловца и ова прича о дјелу бесмртног холандског сликара, поводом књиге стварносно младе поетесе Тамаре Сенић ?! Одговор, једноставно није обавезан, као што ни питање није баш толико нужно – говори се о УМЈЕТНОСТИ и слободи ствараоца да се „надмеће“ и извјесном праву и правди критичара да то надметање подстакне у корист онога који у далекој даљини претпоставља свој циљ. Коначно – умјетност је једина сила, разумије се, мимо Господње, која се по посебном поретку у оквирима општег беспоретка, остварује вишесмјерно и сведимензионално. Дакако на различитим вредносним нивоима, али то је већ посебна тема о којој овдје не може да се (са)говори.
„ Наљути се
Само немој Далеко…
… урлај и псуј
Избаци из грла
Сво стакло,
Ја ћу склопити
МОЗАИК (под. П.П.)
И окачити га у храм
Наше боли…“
Т. С: „Немој далеко“
Критичар који то јесте по звању, али и по сопственом људском поимању бића ствараоца и Бића Поезије, мора дуго и предано да истражује тајну – каква ли је све то питања себи и нама поставила пјесникиња у својој креаторској визији стиха, слике и музике и посебно, и засебно и опет комплементарно у мозаику васпостављеном у посебној куполи пјесничког заноса која нам се кад-и- када огласи и брујем вртлога у вировима набујале планинске ријеке и одмах затим читамо, слушамо и видимо само тишину.
И заиста, сви који буду имали среће и разумијевања да се на прави начин састану са овим Тамариним остварењем које може слободно да понесе тежину имена КЊИГА , мораће да застану, али ипак и да крену даље, који трен прије него што их изненађени чувар умјетничког блага опомене да вријеме истиче и да се постор мозаика за данас заклапа.
„…Кад саградите све зидове и мостове
Које сам порушила;
Кад обујете моје ципеле
И погледате свијет
Мојим очима…
Онда и само онда,
Се усудите и расудите
Да ипак могла сам
Другачије.“
Т. С : „Село моје“
Класичејске дефиниције мозаика, рекли смо о томе већ нешто у извјесно другачијем контексту, мозаик тумаче као посебну, нама се чини и супериорну умјетничку форму. Савремена електронска објашњења ослањају се на умјетности недостојан појам техника. Макар нас и (не)дужне „каменовали“ ми остајемо код класичног погледа будући да, у датом случају нарочито, појам техника доживљавамо као својеврсно светогрђе.
Млада пјесникиња ( овај квалификатив има обавезно да буде схваћен као комплимент стваралачке свјежине и наде ) ТАМАРА СЕНИЋ одлучила се храбро да умјесто каменчића-драгуља , умјесто кристала-бисера, сачини сопствени МОЗАИК од бираних пјесничких ријечи, невидљивих, али довољно чујних нота и свјежих цртежа-крокија – одлучила, урадила и успјела.
Да се не увриједи ни „Танго…“, ни „ Галоп“, ни пјесникиња, ни Поезија , у овом тренутку сопственог постања, Тамара Сенић је сачинила мозаик живота. Док читамо и тражимо помиловање за напоре при одгонетању њених поетичких тајни, остаје нам ( наравно казано у смислу свијсти и савјести ) жал што нам Господ није подарио пророчке способности. Ко зна – могуће и да јесте?! „Чудесни су путеви Господњи!“ Бескрајно су загонетни знаци Поезије.
Подгорица,
На Дан Светог Василије Острошког Чудотворца, 2020-га Љ. Г.
Перивоје Поповић
