Emina Vlahović, rođena 20. decembra 1962. godine u Obrenovcu (Srbija), gde i živi. Majka je tri kćeri i baka dva dečaka. Nije zaposlena, u invalidskoj je penziji, pa ima vremena da se bavim onim u čemu je sebe pronašla: pisanjem poezije, u poslednje vreme sve češće i proze (u kratkoj formi, mada pokušava i nešto ozbiljnije…). Po struci je korektor, tako da je uvek bila okružena knjigama. Pisana reč je prati kao nepresušan izvor nadahnuća. Piše intenzivno od avgusta 2010. godine. Nema objavljenu ni jednu zbirku poezije, za sada. Svoje radove u glavnom plasiram na internetu: blogu i nekim forumima.
Link njenog bloga je: http://emina-utrenusna.
UZDAH
.
Misli utkane u tišinu
nižu se u mimohodu
kroz dušu.
Još jedan krug zavrteću,
dozvati vetar,
zapaliti vatre,
sagoreti u pepelu
uzaludnih htenja.
Sve je iluzija,
trošna i magična
u nepreglednom beskraju
tajnih hodnika
ucveljenog srca.
Na tamnoj strani mog Sveta,
hodam kao balerina,
meko i tiho
pevušeći melodiju nokturna,
željna da ti zavirim u san,
i pustim glas nežan,
najnežniji da ti pomiluje
sazvežđe u očima,
takne mekoću duše,
ugreje srce jače od kamena.
Jer znam…
Ova ćutnja između nas
samo je bol koja ne progovara.
Al’ ne da mi tišina,
niti ova milina
što ljubim te tajno,
da pustim krik…
Tek jedan stih
kao ućutkan vapaj se otima
i ječi kroz noć…
Čuješ li…?
KATARZA
U lance vezana
nedodirom da platim gordost!
Okajem smelost
što sama sebi sudim,
rijući kroz tvoju dušu poput pijavice.
A ti…?!
U grobnu tišinu učauren,
lomiš deo po deo sebe i mog srca.
Da me ojačaš, dotučeš?!
Povučeš u bezdane,
da u mraku trunem.
Zaboravljaš…
Vidim Svetlo i gde ga nema.
Kad Sunce prži,
ja Tamu prizivam.
Bauljam kroz nevidice tražeći spas.
Osećajima oštrijim od mača
do kosti probadam.
Postajem kob.
Otrov u venama.
I onda kao paperje
lebdim kroz san,
da te magijom začaram.
Osmehnem se,
pogledom te kupim
za ceo vek!
Razapnem krila
vinem se u vetrove,
pokrenem oluje, sulude gromove.
Nebom pršti moja požuda!
Viore crvenokose zastave
u plavetnilu tvog oka.
Pustim šapat u vrisak.
Nek čuje ceo Svet…
Ruke mi vezane
da ti dodirom amanet ostavim…
Al duh mi slobodan,
a hrabrost ime…
U rečima je moja moć.
Volim te!
PEČAT
.
Čuj pesmu moju
još ovaj put.
Kažu, pesme lažu…
Moja je jedina istina.
Sudbina…
Stvorena u samoći,
dok Tamom lutam.
Nek te ne zavara
tuga njena,
niti suza svaka izlivena
u mračnim vilajetima uma.
Nisam gubitnik
da u bezdan potonem.
Ni pobednik, da slavim,
da ječi Svemir.
Samo sam duša jedna,
okrnjene sreće,
srca izrešetanog bolima.
Borac perom,
umesto mačem.
Žena jaka,
a tako slaba.
Da pesmom kažem
ono što očima nisam.
Da izlijem u reč
ono što bi da vrisnem.
Sanjam danima,
noćima rađam.
Čedo po čedo
od misli i reči ukršteno.
Zadojeno sa malo
oporog vina.
Okupano suzama.
Miriše na dušu.
Bez i malo stida,
porađam ono najtananije
iz dubine svog bola…
Pesmu, kao pečat na ime tvoje.
Istaknuta slika: Foto: Ljiljana Milović, Herceg Novi, Crna Gora