Marko Radoja je rođen u Beogradu 1988. godine, gde i danas živi. U rodnom gradu je završio osnovnu školu i gimnaziju društvenojezičkog smera. Studira psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U slobodno vreme piše poeziju, objavljivao je na portalu Avlija.me.
ZIDOVI
.
Oko nas su zidovi.
U nama su zidovi.
Svuda su zidovi.
Ja sam zid.
Ti si zid.
Ceo svet je jedan golemi zid.
Osuđeni smo na zidove.
Sada i oduvek, sada i zauvek.
Probiti ih ne možemo: predebeli su.
Zaobići ih ne možemo: predugački su.
Preskočiti ih ne možemo: previsoki su.
Jedino nam preostaje
da ih neutešno gledamo
očima mutnim od suza,
da ih uplašeno dodirnemo
hladnim, drhtavim rukama,
da udahnemo njihov večni mir,
da ih očajnički poljubimo
gorkim, ispucalim usnama
i tako ih prihvatimo,
učinimo svojim,
tvojim i mojim.
.
HOĆE-NEĆE
.
Na sanjivoj kovrdži
pogled se odmara.
Prestati neće.
Ili hoće?
Niz padinu nosa
duša se kotrlja.
Prestati neće.
Ili hoće?
U dalekoj suzi
srce se ogleda.
Prestati neće.
Ili hoće?
.
STREPNJA
.
U mom oku cvili pas pod lancem suza,
na obrazu cveta ruža burnog vira.
Užarena bulka na usni izgara
i priziva oblak nedostižnih muzâ.
U grudima pupi trešnja moje patnje
i strasnom belinom mami pčelu nade.
Sa mog srca čupam lati bele rade
i pitam se, pitam: otkud ovo trnje?
Pod čelom mi sija mesec blage sete
i doziva sunce s one strane tame.
U mojoj su duši progledale jame
i pošle za svetlom svitaca što lete.
Ruke mi se tresu od ljubavnog leda
i dlanove dižu pred pogledom vatre.
Iz mog grla teku vitke srne hitre
i po snežnom polju skakuću i sada.