Zbirka pesama „Nasleđe“ Janka Кupale pred domaćom publikom

Zbirka pesama „Nasleđe“ Janka Кupale pred domaćom publikom

Nasleđe / Janko Кupala ; prir. Ivan A. Čarota ; prevela s beloruskog Dajana Lazarević. – Beograd : ALMA, 2020.

U izdavaštvu „Alma“ u Beogradu, izašla je na svetlost dana zbirka poezije jednog od najvećih beloruskih pesnika Janka Кupale (1882-1942) pod nazivom „Nasleđe“. Кupala nije nepoznat u srpskoj kulturi, a njegovu poeziju su ranije prevodili Momčilo Đerković, Miodrag Sibinović, čak i pesnikinja Desanka Maksimović. Кupalina poezija na srpskom jeziku se pojavljivala u desetak časopisa i nekoliko antologija, a sada imamo čast da se potpunije upoznamo sa njegovom poezijom u ovoj zbirci, životnim okolnostima i sklopimo potpuniju sliku o ovoj interesantnoj ličnosti.

Za zbirku „Nasleđe“ izbor poezije potpisuje prof. dr Ivan Čarota iz Minska, u Srbiji dobro poznat kao najveći prijatelj srpske reči i kulture u Belorusiji. A čuvenje je sasvim opravdano, budući da je posvetio više od 45 godina života predstavljanju srpske kulture u svojoj otadžbini na pravi način, a kao rezultat tog rada prof. Čarota se može pohvaliti sa 146 knjiga i brošura, kao i 638 objavljenih naučnih članaka. Osim izbora poezije u „Nasleđu“, profesor potpisuje i obiman pogovor, u kojem se osvrće na Кupalino nasleđe, lik i delo, greške u interpretaciji koje se javljaju u današnje vreme, kao i percepciju njegovog stvaralaštva u bivšoj Jugoslaviji i u Srbiji danas. Poeziju je prevela sa beloruskog Dajana Lazarević.

Janko Кupala je rođen je u selu Vjazinka, u Vilenskoj guberniji Ruske imperije, 25. juna (7. jula) 1882. godine, a život je tragično okončao u Moskvi, 28. juna 1942. godine. Janko Кupala je najpoznatiji pseudonim Ivana Dominikoviča Luceviča – beloruskog pesnika-klasika, dramaturga, publiciste, prevodioca i jednog od osnivača nove beloruske književnosti i književnog jezika. Poznat je i kao prevodilac, a prevodio je sa ruskog i poljskog na beloruski jezik, a poznato je i da je preveo međunarodnu proletersku himnu „Internacionala“ na beloruski. Кupala je proglašen za Narodnog pesnika Belorusije (1925), a bio je i akademik Nacionalne akademije nauka Belorusije (1928) i Nacionalne akademije nauka Ukrajine (1929); laureat je Državne nagrade SSSR-a (1941) za zbirku pesama „Od srca“. Danas se dodeljuju nagrade sa njegovim imenom, štampaju zbirke njegove poezije, mnoge ulice nose njegovo ime. Jedan je od najpoznatijih i najvećih beloruskih pesnika.

U zbirci se srpski čitaoci mogu upoznati sa čuvenim Кupalinim sonetima, kao i drugim pesmama, u kojima se može upoznati beloruska duša i sve što pripada njoj – nepregledna zelena polja, plavo nebo, sunarodnici zabrinuti, pogureni, ali pošteni i vredni; žar patriotizma i želja za odbranom slobode – svog ognjišta, ali i cele države.

Verujemo da čitaoci neće biti razočarani sadržajem ove zbirke i da će Кupalina reč odzvanjati i u našim dušama, baš kao i u bratskim beloruskim.

msr Dajana Lazarević

Iz poezije Janka Kupale:

Hej, u svet!..

U svet! U svet! Dalje u dalj,

U korak s` mišlju, s` vetrom let:

Da bi izbegli tuge malj,

Dalje u svet! Dalje u svet!

Dušu kaljenjem jačati,

Zbaciti osećanja cvet,

Ljubavnog sna šal cepati,

Leteti u svet, beli svet.

Кrila za let nedostaje,

Pak srce spaljuje očaj,

Pak mi gorko, teško mi je!

Ostati kući, Bože, daj:

Ja imam majku i sestre…

…Što mi srcem gore vatre?!

1906

Zagrli…

Zagrli me ti, mlađana moja,

Zagrljajem vrelim i ognjenim,

Ići ćemo od mesta do mesta,

Slobodnim mislima svetom mračnim.

U dan veseli k`o sunce žarko

Na nebesima zaiskrićemo,

Verićemo se s` vetrom sokolom,

U prašumu čari uplešćemo.

Noću tužnom zvezdom gledaćemo

Na bašte, na kuće u mahovini;

Bajni san zakletvom dozvaćemo,

Briljantske rose u svate slati.

U svetle suze zlatom staćemo,

U suze-iskre zemlje otete;

Snegom mekim mrazno zasjaćemo,

Zaigrati k`o crveno cveće.

Jednu pesmu dan, noć neka svira

Na svetu jetkom nama sirotim…

Zagrli me ti, mlađana moja,

Zagrljajem vrelim i ognjenim.

[1906–1912]

Javor i kalina

Labudovom pesmom proleća,

Odbacivši zimske čini,

Šapuću javor i kalina

Nad jarkom u tužnoj dalji.

Lišće se hvali zelenilom

Reči nebu razumljive:

Umiju se ujutru rosom,

Maze u podne sa suncem.

Uveče molitve pokorne

S` majkom-zemljom očitaju;

Tajanstveno noćicom crnom

Mesec, zvezde razmatraju.

Slušaju osmehe rusalki,

I klep krila noćnih vila,

Vejanje vetra opijeno,

Pljuskanje izvorskog bila.

Snenim poljem muzika čudna

Čuje se u mahovini…

Srećni su javor i kalina,

Odbacivši zimske čini.

1910