Redakcija Улични фењери
Како се под Турцима наш главни град није осветљавао житељи су били приморани да ноћу иду са фењерима. Доцније, када се под кнезом Милошем, варош почела изграђивати, на предлог дућанџија, Петар Лазаревић, управник Београдске полиције, извештава писмом од 27. априла 1830. године кнеза Милоша о увођењу првог уличног осветљења. Лазаревић лише: „Трговци овдашњи, који дућане држе више пута претстављали су ми тужбу на пазванте да чаршију не чувају, а више пута дућани су разбијани од лопова. А они бадава плаћу примају, од свака дућана по тридесет пара, и по двадесет пара. Говоре да би волели да ми поставимо нашу патролу и да плаћају као што су пазвантима плаћaли. Ја одма учиним наредбу те се наруче 10 фењера, пак на сваком ћошку, сваку ноћ, да горе. Трошак за фењере и свеће, што he горети наплаћиваћу од дућанџија. Једног пандура полиција има, а узећу још једнога кога he варош плаћати паж сваку ноћ са полицијом да иду у патролу и да дућане од ватре чувају”.
Из горњег писма се види да су први фењери постављени 1830. године, а већ 1846. године није ниједног било. Хроничар „Србских новина” у броју од 26. новембра 1846. године жалио се на такво стање, јер „заиста је непристојно за грађане београдске да у главној вароши Књажевства сербског нема још ни једног фењера ноћу”. Питање осветљења улица често је расправљано на општинским седницама. По тадашњим схватањима „поштен свет ноћу спава”, a тражити да се улице осветљавају за сумњива лица која ноћу тумарају, за бекрије и њима сличне, изгледало је тадашњим људима неразумљиво. Ако је баш реч о одласку на какво јавно посело, забаву, бал, лако је понети фењер и видети пут, говорили су наши стари одборници. По подацима из „Србских новина” године 1856. било је у целом Београду свега два општинска фењера: један на самој Општинској кући, а други на Теразијама.
По „Записима” Косте Христића, (1852–1927) доласком његовог оца Николе Христића (1818–1911) за управника града Београда, октобра 1856. године општина је набавила шест нових фењера. Срачунато је да ти фењери неће коштати хиљаду форината, па је тај издатак распоређен на четири стотине кућа у улицама у којима су ти фењери намештени. Тако је свака од тих четири стотине кућа платила за набавку фењера по пола дуката, а одржавање и паљење пало је на терет општиноки. Почетком децембра управник је наредио да до Нове године све гостионице, механе и каване морају испред својих радњи наместити фењере, под претњом да ће се иначе све те радње затворити. Како су се наредбе енергичнога управника Христића морале увек извршавати, тачно и без поговора, то је на Нову годину 1857. године, поред ранијих, освануло још три стотине шездесет фењера и варош била „сјајно осветљена”.
Године 1860. Никола Христић је издао наредбу да само отмени гости могу се задржавати по кафанама до 11 сати увече, а после тог времена НИКО се не сме наћи на улици без фењера. Остали, калфе и слуге, најдаље до 9 сати увече морали су бити код својих кућа.
Од тада су фењерџије, чим падне мрак, кретале у варош носећи у руци канту гаса и о рамену кратке мердевине. Фењерџија је лампе пунио петролеумом, прстом би ишчистио гарави цилиндер, фитиљ усекнуо и запалио га. Док је трајало гаса у лампи, дотле је лампа горела.
У време увођења електрике 1892. године у Београду је било више од три стотине фењера. По стенографским белешкама са састанка Општинског одбора варошко улично осветљење стајало је Општину годишње око 40.000 динара
Први биоскоп код “Златног Крста”
На Теразијама, у згради која данас више не постоји, а у чијим је просторијама био смештен стари ресторан “Душанов град”, постојала је некада кафана код “Златног крста”, у којој је први пут у Београду приказана прва биоскопска представа. Крајем прошлога века, 1895. године, Французи браћа Лимијер, Луј и Огист, родом из Лиона, пронашли су модел за приказивање филма и патентирали “апарат који служи за добијање и гледање представа”. Њихов заступник Проние, пролазећи на путу из Беча за Цариград, задржао се у Београду и приказао “живе слике” у престоници, непуних шест месеци после прве јавне биоскопске представе у свету.
Приказивање је најпре извршено у једној приватној кући у Београду. Када се светлост угасила, на разапетом платну појавила се прво млечна електрична светлост, па потом неки натпис на немачком језику. Одмах затим приказана је панорама једне вароши са мостом, а преко њега лепо се видело како воз јури пуном паром. Код присутних настало је право одушевљење. После тога ређале су се разноврсне слике: шеталишта у Ници, сцене пред кафаном, играње деце и још неколико таквих снимака, и филм је завршен.
После прве приватне представе филм је приказан за јавност у сали код “Златног крста” на дан 25. маја 1896. године. О првој представи писале су “Мале новине” први дневни лист у Србији који је уређивао низ година Пера Тодоровић, (1852–1907) публицист. У броју 145 од 26. маја 1896. године забележено је: “Кинематограф. Од данас ће у гостионици код “Златног крста” на Теразијама г.г. Огист и Луј Лимијер из Лиона (француске), приказивати највећи и скоро невероватни успех у фотографији. То је тако звано “оживљено” фотографисање помоћу кинематографа. Ту ће се моћи видети снимци створова и предмета у најразличитијим кретањима видеће се покрет како дете игра; покрети које чини железнички воз кад иде, и то је све тако живо представљено, да се чини као да гледате стварност а не фотографије. Београђани не треба да пропусте ову прилику да виде овај доиста највећи успех, а улазна је цена од особе 1 динар. Почетак је сваког дана у 4 сах. по подне и траје до 9 сах. у вече, а недељом и празником има приказивања и пре подне.”
После неколико дана, у броју од 3. јуна 1896. године, “Мале новине” су забележиле: “Кинематограф. Има већ неколико дана како се код “Златног крста” приказује дејство и продукције тако званог кинематографа – апарата, који је за кретање исто што и фонограф за тонове. Видеће слике, не, видите живот, кретање, тако да се дивите што још не чујете шуштање ветра, хуку морских таласа, зврктање кола, писак локомотиве и тутњаву воза, говор, плач и смејање. Заиста ко ово “чудо од науке” видео није, не треба да пропусти ову згодну прилику тим пре што г. г. Лимијер и Огист, који помоћу кинематографа изводе све те продукције природног кретања и живота, не намеравају дуго бавити се у Београду. Видети се може од 9 до 12 ч. пре подне и од 3 до 9 ч. после подне.”
Као што смо у почетку рекли, браћа Лимијер нису никад били у Београду, већ се њихов заступник Промио путујући за Цариград задржао у нашој престоници. После полумесечног бављења Промио је отпутовао и Београд није имао биоскопских представа све до 1900. године. Тада су се појавили путујући бисокопи – “живе слике” под шаторима. Представе су обично даване на пољанама код Зеленог венца, Малог Калемегдана, Ташмајдана и Тркалишта, где су путујуће трупе Хенриа, Суботичанина, Лифке и других светских луталица забављале ондашње Београђане.
Тек од 1906. године отворени су стални биоскопи. Један од. првих уређенијих биоскопа био је код “Хајдук-Вељка” (на месту данашње велике палате у почетку Кнез–Михаилове улице, затим код “Старог Петрограда”, познатијег под именом “Штибнер”, код “Црне мачке” (данас празан простор на углу Немањине и Гарашанинове улице), код “Такова” (данас палата Југословенске књиге на Теразијама), где се филм гледао бесплатно уз чашу пива. Елитни “Модерни биоскоп” Браће Савића (данас палата Југословенске банке у Коларчевој улици) и 1911. године “Колосеум”, данашњи биоскоп “Звезда”.
Први биоскопи били су провизорно уређени. Уместо седишта су клупе; пројекциони апарат био је постављен насред сале, између седишта, а платно је било постављено између два стуба. Иза платна налазио се клавир, јер је клавириста пратио филмску радњу. Програми у биоскопима садржавали су тада пет до десет тачака. У почетку су журнали испуњавали скоро цео програм, али доцније су се приказивале и једночине шале. Са отварањем нових биоскопа набављени су и дужи филмови који су приказивани у неколико чинова. Филмови су већином набављани из Аустрије и Немачке, а журнали су били Патеови.
Ноћни чувари – Патролџије
Кнез Милош Обреновић установио је полицију која је почела да функционише 2. априла 1828. године. За првог старешину постављен је Петар Лазаревић–Цукић. Да би осигурао житељима београдским спокојан сан и безбедност, кнез Милош је издао наредбу 1. децембра 1837. године по којој су установљене патроле:
“… ноћне патроле да буду добро разрађене и да ниједан буџак не буде од патроле невиђен. Полиција ће више пута ноћу у неизвесно време излазити и мотрити шта патрола чини и где се налази…”
После четврт века, 28 децембра 1861. године када је наш главни град имао само шест квартова са 2095 кућа и бројао 18.000 житеља, кнез Михаило Обреновић је обнародовао Уредбу по којој је дато овима општинама у земљи да могу, у интересу веће личне и имовне безбедности житељства, примати у службу ноћне стражаре које ће плаћати на пола општина и држава. Београдска општина је одмах установила чету ноћних стражара – патролџија. Та чета састављена је била из педесет добровољаца које је општина плаћала, а који су били потчињени Управи града Београда. Добровољци, кад ступе у чету, морали су служити бар годину дана, а имали су плате по девет талира на месец. За патролџије прописана је нарочита униформа. Зими: чакшире и копоран од мркога сукна. Копоран се закопчавао на средини и на грудима је био украшен многим црвеним гајтанима као што се веровало да су некада носили војници цара Душана. Зато су те копоране називали „душанкама”. Лети: гаће и кошуље од белог платна, доколенице и јелек од чохе. Зими су носили капе са кићанком и облачили дубоке ципеле илм чизме, а лети су ишли гологлави, са плитким ципелама или опанцима. Пролисна одела лиферовале су Ошлтини абаџије које су имале своје радње у Абаџијекој чаршији, данас Улици Народног фронта. Све до балканских ратова 1912. године иаш главни град био је далеко од модерног града, са кућама које су имале баште и у којима је махом само једна породица становала и плаћала месечно 25–40 динара кирије. Разумљиво је да су патролџије у оно време знале скоро сваког грађанина у своме кварту.
Зими, кад се ухвати први сутон, позатварали би се дућани и опустили ћепенци, а густа магла лагано би падала на завејану варош. Док би мраз стезао још јаче и снег пиштао под ногама, патролџије би у гомилама тромо промицали истам улицама и разилазили би се на овоја места. Јаша Игњатовић, књижевник, боравећи у Београду, описао их је у својим Уопоменама – Рапсодијама: ‘‘…Чудно ми се видело бар досад од мене нигде невиђено и нечувено ноћно стражарење по Београду. Којекуд по сокацима, по ћошковима, код механа, размештени ноћни стражари пазили су на ноћно кретање грађана. Обичај је био и то облигатан да ко ноћу после неког опредељеног сата иде да мора код себе имати запаљен фењер, па било ноћ светла или не, свеједно. Како ко прође а стражар повиче: ‘‘Ко је?” Ако нема фењера онда требало је великог парламентарног слаткоречја да се не упозна са буваром. Самном се више пута то догодило да сам тако без фењера атрапиран био но пошло ми је за руком неким аргументима искобељати се…” Стара кућа у Јевремовој улици бр. 19 (данас Музеј позоришне уметности), саграђена 1830. године, била је Патролџијска касарна, a у подруму те зграде имали су своју трпезарију. Патролџије су чиниле нашим старим разне услуге. Тако су, на молбу становника Дорћола, носили на ноћном дежурству, поред прописаног оружја, и већу батину, којим су ударцима о калдрму, јављали да је стража ту, па се не треба ничега бојати, а осим тога њоме су растеривали мачке, како не би несносним маукањем реметиле сан Дорћолаца, или су неком залуталом боему из Скадарлије који од мамурлука није могао неки пут да погоди браву, откључавали капију.
Ноћни стражари имали су и свој локал у који су често свраћали. To је била кафана „Код патролџије”, на плацу где се данзс налази палата Деванха у улици маршала Тита. Деведесетих година прошлог века командир ноћних стражара био је Добросав Атанацковић, родом Ужичанин, који је доцније отворио, први у Београду, продавницу ужичких производа: пршута, суве сланине, кајмака и клековаче. Продавница „Ужички конзулат – Санаторијум Добросава Атанацковића” налазила се на углу Коларчеве и Макодонске улице и у њу се улазило преко три стрма степеника. У „Ужички конзулат” навраћала је сва београдска боемија, почев од Јанка Вееелиновића па до Петровића „Сељанчице”. Установа ноћних стражара укинута је 1903. године.
