Ana Jovanović
JESEN
Rukama punim uvelog lišća
Pozdravljaš tiho poslednju pticu
Kao da puštaš u sebe jesen
Ovog prezrelog leta ubicu
Mirišeš vazduh, padaće kiša
Drveće njiše svoje kose sede
Čak ti se čini da sve je tiša
Staza što prati glasove blede
Zastaneš nekad i mirno čekaš
Da te ponesu valovi plime
Pa pogneš glavu kao da dremaš
Uspavan horom svoje tišine
Koračaš sporo, a kišne kapi
Svaki tvoj umorni korak prate
Gledaš u nebo, kao da pati
Što niko nije još umro za te
I sve liči na konačni poraz
Proklinješ očajno kazaljke sata
Kroz maglu katkad ugledaš izlaz
Al’ to je samo prikaza vrata
Ana Jovanović, rođena u Velikom Orašju. Gimnaziju završila u Velikoj Plani. Trenutno živi u Beogradu gde studira opštu književnost i teoriju književnosti. Od malena voli da čita i piše poeziju, mada je retko deli sa drugima. Pored poezije, voli i da crta.