– Hajde, dosta s tim džonjanjem, dremaš, hrčeš otvorenih očiju… Misliš li ti išta vredno uraditi u životu? – Herman Hese sa šeširom poput pčelara, naočarama piksla dioptrija, vidno fizički propao, kao moj ćale, izbijao je dim cigarete iz usta.
– S mesečarenjem sam odavno prestao još od dečjih dana, da haluciniram još manje. – rekoh začuđen njegovom pojavom, a još više njegovom intrigantnošću mojom ličnošću, kao da je doba moje adolescentne krize i zakasnelog puberteta prepisivao od stručnjaka, Okeja, kako sam ga zvao zbog uzrečice, iz milošta.
– I ja sam u tvojim godinama ,,zaglavio”, ali u ustanovu zatvorenog tipa, zbog pokušaja samoubistva. – dodade Hese.
– Pu, pu, pu. – tri puta sam pljucnuo na stranu.
– Šta pljuckaš kao nekakva, baba!? Lečili su te i nisu te izlečili, jer nisu znali za tehniku samoizlečenja koju sam razradio s kolegom Karlom Gustavom Jungom. Tada sam i napisao ,,Demijana”!
– Čuo sam.
– A, nisi pročitao?
– Pa, tada sam pisao samo poeziju i domaće zadatke, nisam imao kada, pio sam lozu u maniru iskusnog alkoholičara. Pio sam mnogo dragi Hese, gajbe piva, pušio krdžu, i kvalitetan duvan. Ipak sam stigao poput tebe i da pišem.
– Pa, gde su ti te pesme?
– Gospodin Botko i gospođa Zorica, su mi zaturili fasciklu s brdo pesama iz perioda adolescencije, i dan danas se ne mogu iskajati zbog njih. Komunjarski krug jednih te istih kvazi pisaca! Bednih matorih piskarala!
– Ne ljuti se. Eh znam kako ti je! U jednom periodu svog života i ja sam kritikovao nemačku javnost pa me proglasiše izdajnikom, ludakom, alkosom i narkosom, i to me dugo pratilo.
– Baš kao i mene!
– Nemaš dece?
– Pa, da naslede neku bolest, genetski!
– Nisi se ni ženio?
– Pa nisam baš toliko lud, da nađem neku ženu, kao što si i ti imao! Izvini nemoj da se ljutiš, ali to sad sve visi na četu, blaga šizofrenija! Blage veze s mozgom i stvarnošću.
– A stvarnost je? – upita me Hermam Hese.
– Pa, to što si dobio Nobelovu nagradu za književnost 1946. godine.
– I ti ćeš!
– I ja ću!?
– Pa, imaš vremena do četrdeset šeste godine života… Osim, ako uspeš da se skineš sa četa, razradiš staru pisaću mašinu, iz srednje škole, na kojoj si spavao, na času opijen od alkohola. Zagreješ stolicu, i odviknu te od olovke.
– Kao Žan Pol Sartra.
– Vidiš kako znaš, Dojčo!
– Kako ti je otac, živ je?
– Živ je! Boluje i on od šećera.
– Znam, dijabetes je ozbiljna bolest. Znam, i ti si ozbiljan čovek, Hermane Hese. Nego, povukao si se?
– Jesam baš, evo skoro jedanaesto leto. A je l’ postoji još knjižara gde je radio Noce ,,Nolit”?
– Ne. Tu me je otac dovodio da mi s poslednjim danima letnjeg raspusta kupi udžbenike za osnovnu školu, i sve je mirisalo na novo!
– Znam tu je dugo stajala u izlogu i moja knjiga: ,,Narcis i Zlatousti”. Dok je knjižar nije prodao. Polovna je kod tebe?
– Kako znaš?
– Pa pokušao si da je prodaš, na Bulevaru? Pročitaj je ponovo!
– Hoću Hese! Sa zadovoljstvom.