Новембар у Сарајеву.У освит зоре, магла напушта зелене власи траве, док се тмурни облак увлачи у одјело ведрог неба. Сунчев сјај полагано се буди и гасне одбијајући сјајне зраке о бурме боје нарциса у Улици немирних вода.
Иза измаглице назире се трошна зграда боје труле трешње. Храпави,влажни зидови скривају трагове водених капи.Уски, смеђи ходници испуњени су тишином. На четвртом спрату, на лијевој страни ходника, управо се доселио млади брачни пар. Економиста Максим и пјесникиња Елена. Настављала је да бјежи од строгих граница реалности у умјетнички свијет.Уживала је је у музики срца: традиционалној, класичној и џез музици…
Максим је био радник скучених видика за умјетност. Пребацивао јој је да је нерадник, да је незрела, неодлучна и својеглава. Знао је својим коментарима испијати посљедње трагове инспирације из Елениних мисли…
Једне вечери, дошавши са посла, видно изнериван, Максим загалами на Елену:
– Елена зашто се не одрекнеш лажних увјерења и почнеш радити нешто конкретно?! Твоја поезија је пропаст. Реци шта нам може донијети?! Само твоју растрзаност и претјерану осјетљивост.
Елена је, затечена, неколико минута само ћутала, потом одговори:
– Твоја олујна нарав Максиме разара стаклене комадиће снова. Желим побјећи од тебе и никад се више не вратити у овај мали шугави сан! Ти си Максиме себичан као и сви успјешни људи, мислиш на каријеру, новац….Гдје је ту душа Максиме?! Са таквим несхватањем поезије, овдје не проналазим мјеста за себе.
Максим дошавши себи, рече:
– Елена, опрости што те потресам тежином непромишљених ријечи.Себичан сам! Признајем. Али ти не желиш побјећи. Ти ме волиш Елена.Сваки пут када се вратиш у овај град осјетићу твоје трагове.Твоја ће жеља стално дозивати…
Гледајући у стара окна прозора, Максим настави говорити повишеним тоном:
– Отиђи! Бјежи! Можеш ли?! Не, Елена ти то не желиш…Тако си наивна и крхка и иза лица јаке жене крије се разиграно дијете.Ти машташ да смо дјеца док године пролазе. И сваки пут када си отишла, вратила си се као ласта на прољеће.Као птице јату своме, твоја душа мојој бјежи.
Елена будно слушајући Максимове ријечи одговори:
– Максиме, скривена олупина на дну мора скрива тајну твоје чудновате нарави.Ти плуташ, пливаш,пловиш на узици рационалности бјежећи од себе.Али волим те Максиме! Опрости!
Привукавши је ка себи, Максим рече:
– Елена ја јесам тај грозни морски вал олујне нарави што прогања твој брод „ Идеала“.Али знам да се не кајеш.Видим ти у погледу! Тешко је са твојим маштањем о стварности живјети.Можда би љепше живјела када би се пробудила…
– Видиш Елена, написао сам ти и пјесму у знак љубави:
Елена, моја Елена
Било је много љепших жена,
Танких у струку жена.
Било је црних, смеђих и плавих.
Разноразних.
Елена, моја Елена,
Гледах хаљине бијеле, мирисне
Док пратих погледом
Заносни корак тијела твог.
Бојама дуге шарала си сивило туге
Осмијехом газећи љубавне пруге…
Лијепа си, лијепа драга.
Пјесма је измамила осмијех на Елениним уснама. Видно одушевљена, рече:
– Хвала Максиме. Не знам да ли је ова љубав колијевка спаса или огњиште рата. Али желим остати ту. Знам, болесна глад, ће увијек будити причу Шекспира у мени и раздирати душу. Али не желим Јулијину судбину.Бићемо срећни Максиме…
– Знаш, сјећам се једне реченице о кукавицама : „ Кукавице никада више не смију дотаћи онога ко их пробуди.“ Ја сам сањар који се при првом буђењу расипа на ситне комадиће. И зато ме не буди Максиме, пусти мој брод „Идеала“ да у својој пустоловини мирно плови. Максим одговори:
– Елена, обећај ми да нема више циганских пјесама и тужних дугих сати туге и нећу те будити! Знаш колико мрзим кад се мрштиш на сунце. Мрзим када те ухвати сивило туге прожето безличним, безизражајним лицем.
Елена одговори да више нема љутње на сунце и циганских пјесамама. У знак захвалности узврати му пјесмом:
Наздрави Максиме
Вином опојним, слатким
И топлим.
Док камени кипови жеља мојих
налазе срећу у руци твојој
Пробуди мирисе прољећа.
Споји
покидане шарене крајеве
дуге
нитима плавим, зеленим
И жутим.
***
Cарајевске четврти одишу радосним ваздухом под ведрим, плавим хоризонтом, док ријека Босна неометано протиче упркос леденој новемарској носталгији. Љубавна идила у новембарској ноћи брани бурме боје нарциса од налета свирепог, вртоглавог вјетра не нарушавајући склад корака пролазника на мокрим стазама Улице немирних вода…
Marina Cvijetić
Marina Cvijetić, rođena u Sarajevu 20. 04. 1990. godine.
Živim u Doboju, Bosna i Hercegovina. Student četvrte godine Filološkog fakulteta na Odsjeku za italijanski jezik i književnost i srpski jezik i književnost. Prve pjesme su joj bile inspirisane ljubavnom tematikom iz koje i danas crpi motivaciju za pisanje. Sada se uglavnom bazira na pisanje kratkih priča ili socijalnih pjesama.
Redakcija 
