– Желели сте да постанете гувернер Народне Банке Југославије?
– Народне Банке Савезне, Републике, Југослалције! – исправља ме, необични посетиоц у сну Драгослав Аврамовић.
Прича сочно, као да му је вода кренула на уста, када нас је секретарица, у кабинету, понудила кафом.
– Господине гувернеру, може кафа?
– Може, може…
– Хм! – То ми нешто мирише…
– На неку добру женску, улеће у разговор, професор доктор, Драгослав Аврамовић.
– А Ви, господине – обраћа ми се гувернер.
– Колега!? – додаје, омиљени ми гост, налицканој, напирлитаној, невештој за било какав вид, комуникације, осим да прима позиве – долазне и одлазне, на телефонској секретарици, и да наручује кафу коју ће по свему судећи, донети још атрактивнија, кафе куварица.
– Горчију за мене, а за колегу с мало шећера!
– Да, да,на врху кашичице шећера, тако!?
– И како сте зауставили, галопирајућу инфлацију, деведесет треће!?
– То је тајна експерата мог’ тима! Ха, ха… Шалим се… Па гледај синко, ми смо смирили инфлацију, смањили смо јавне набавке, везали смо се за дојч марку! Ххххх! Ужасно ми се спава. Где је та кафа!?
– Ево… Изволите господо! – рече секретарица.
– Може ли и ратлук и вода! Слаткишу!?
– ‘оћеш и музичку жељу!? -Већ је изнервирана кафе куваривца.
– Дајте колеги, шта жели, види ‘леба ти, са Покојном Милевом; она мора да има још од рубрике Puls magazina, чува га у штеку знам… то ми је рекао Душан Дојчиновић из Лесковца, верни, почасни члан редакције, док је нису угасили, мислим рубрику: Puls čitalaca…
Ćao mačke, nema više… беше писало и нестаде негде… Покојна Милева.
– Милева! – Милева!
– Дозива је гувернер. – Нема одговора… Отишла је негде са Витни и Ејми, 100%.
– Него где смо оно стали!?
– Аха! Сети се у даху, проф. др. Драгослав Аврамовић. – Код галопирајуће инфлације…
– Што ми се срце нешто узгалопира! – Није ти ништа хипохондру! То је од магле и смога! – рече ми гувернер, још и ово. Све чудније од чуднијег, да не мора бити.
– Имам џак пара! –рече ми гувернер.
– Конвертибилних!?
– Зини да ти кажем! – изреволтирано ће, гувернер.
– Е, знате онај Ваш конвертибилни динар, дедица, с брадицом. Смотали смо га деведес’четврте, значи, и дунули: хорс!
– Шта сте бре дунули!? – Зачуђено ће Драгослав.
– Ма, пробали смо, хероин у лифту…
– На пасошу смо повукли црту…
– Одрадили смо хероја!
– И то ми причаш, а забрањено је?
– Као и фалсификовање, што се кажњава по закону!
– Па то пише, на свакој новчаници
– И на оној од 100 динара, из СФРЈ!?
– Па, да, потврђује гувернер Драгослав Аврамовић.
– Нешто ми није добро… да прилегнем…
И леже онако са свем ципелама, у оделу, и краватом, на радни сто.
– Драгославе! Господине, гувернеру! Гувернеру!
Драгославе! Аврамовић! Аврамовић!
И будим се, као кроз сан, што и јесте, чујем неко звони на вратима да очита воду на водомеру… Да му, припитом, опет дижем дрвен поклопац, и онај метални, да клечим на коленима…
Па оно Дојчиновић, бунован од сна, чујем, као Аврамовић.
– Штета, па је био само сан. Необични признајте!?