Branka Selaković: “Sećanja postaju večnost”

Branka Selaković: “Sećanja postaju večnost” (Prva nagrada časopisa AVLIJA za najbolju neobjavljenu priču u regionu za 2011. godinu)

 

Sećanja postaju večnost

 

Skidala je sa svoje raspuštene kose sitne čestice pepela. Počela je lagano, kao da miluje dete, vlas, po vlas, a onda je ubrzala histerično čupajući kosu. Vrištala je valjajući se po tepihu belom, ona u crnoj haljini, kontrast za zenice, zauvek da pamte. Vrisak je odzvanjao prostorijom, udarao u plafon i staklići lustera su se klatili kao na vetru. Imala je utisak da je bol u njenim grudima jači nego udar talasa posle zemljotresa, da je bol koji treba da se otkine od srca, od grudi, porod zmajeva i da boli kao da ona treba da rodi vatru i zube mitskih letača. Vrištala je satima, udarala u zidove, plakala neutešno kao da nema ništa više za radovanje. Kao da je i ona nestala. Činilo joj se da za sobom ne bi žalila toliko. Pustila bi jednu suzu i prihvatila nesrećnu sudbinu, nastavila dalje u nekim rajskim zemljama. Čemu njen život na ovoj zemlji ako nema nekoga za čije korake bi poravnjavala svoj hod, za koga bi se molila i strepela? Misli su joj kao divlje zveri izjedale mozak i pritisak u glavi je bio nesnošljiv da je morala ustati sa poda i otići do ormarića u uglu, uzeti nekoliko gutljaja nekog likera i popiti ga kao da je žestoko piće, umišljajući da će joj to pomoći da zaspi. Alkohol nije pila, sem u nekim svečanim prilikama i to samo šampanjac i koktele. Osetila je potrebu da joj treba žestoko piće. Viski, ili neka rakija, domaća, ljuta. Istrčala je iz sobe. U dnevnom boravku nije bilo nikoga, ni na stepenicama, ni na spratu. Osetila je prazninu i tišinu. Prvi put da je ta grobna tišina počela da joj smeta. Uvek je bilo nekih ljudi u kući, marketinških stručnjaka, menadžera, savetnika, studenata i svi su joj smetali, jer joj je trebala tišina za rad, za spremanje predavanja, za ocenjivanje studentskih radova, za uživanje u popodnevnom čitanju knjiga uz čaj. I uvek je bilo nekoga da je zapitkuje, da je iz strahopoštovanja pozdravi. Svima je morala odgovoriti sa osmehom, uljudno, damski, jer ugled koji je gradila godinama ne sme se urušiti, a i dovoljno ima onih koji je ne vole zbog uspeha koji je postigla i zbog britkog jezika koji se nije libila da upotrebi. Sada bi tako volela da čuje neki smeh, ili neki ton klavira iz komšijine kuće, flautu iz stanareve sobe iz prizemlja.

Student muzičke akademije, odsek flauta se zamotao jorganom i nije smeo da se pomeri ni nožnim prstima, ni glavom, ni mislima, plašio se potresa koji je mogao da usledi. Znao je da mora otići iz ove sobe koja mu je tako draga i prijatna za svakodnevno vežbanje, ali sada to neće biti moguće. Ne sme je povrediti više. Njegov instrument svira radost, ona je sada na suprotnom kraju te reči. Bila je draga prema njemu, uživala u muzici i podsticala njegovu ambiciju do granica za koje on nije ni znao da može da postigne, čak nije ni maštao o njima. Toj ženi duguje sve. Sada će njena lepota ostati samo jedno sećanje. Oko nje je smrt a to ženu učini ružnom za svoje godine. Morao je smisliti plan kako da ode, a da je ne povredi i da ne izgleda da ju je samo koristio dok je imala šta da da. Ne sme je i on povrediti. Student je drhtao zaobilazeći slike u sećanju o njenom suprugu. Čuo je kako ona silazi niz stepenice i molio se da ne ide kod njega.

Na dnu stepenica je zastala i pogledala kroz mali odškrinut prozor na dvorište. Vatra je utihnula i u buretu koje je koristila kao ognjište, ostao je samo žar. Čulo se samo pucketanje, još neka stvar je polako ostajala bez svojih obrisa, bez svog života. Zapalila je neke stare stvari iz ormara svog muža. Stari kaput i košulje. Uvek su joj smetale, a sada ih je mogla bez griže savesti spaliti. I tako se naizgled osloboditi dela tereta. Htela je da baci i njegovu lulu. No, samo ju je spustila u džep. Shvatila je da ju je obuzeo nepotreban bes i da uništavanjem njegovih stvari neće izbrisati njega iz svog sećanja, niti će postići bilo kakav napredak. Ona i ne želi da ga zaboravi, samo da je manje boli.

Jesen je svoj ogrtač spuštala na grad, počinjalo je biti hladno, maglovito, iako je bilo tek nekoliko sati posle podne. Gobleni na ulazu u kuću su bili suviše veseli, pomislila je, i ona srećna devojka koju je toliko volela na jednom od njih, je sada postala koketa, razuzdana i besramna u njenim očima. Morala ju je skloniti, ali se plašila da će se možda jednog dana pokajati. To mora neko uraditi za nju. Pokucala je na sobu u kojoj je drhtao student.

-Stef, da li ste tu? Potrebni ste mi.

Drhtavim glasom je pozvala mladića. Jedva je ostala na nogama, držala se za kvaku da se ne sruši na pod. Noge kao staklene kristalne čaše iz 19-og veka, mora ih čuvati da se ne slome, jer vredne su, ali ne mogu izdržati teret njenih bolesnih grudi, teških hiljadama tona gvožđa.

-Evo profesorka stižem. Oprostite, spavao sam.

Ona pomisli, kako neko može i zaspati u ovakvom momentu, naljuti se pomalo na njega. Ali opet pomisli kako bi njoj prijalo nekoliko sati mirnog sna, kako do sada i nije znala šta ima. Ljudi i ne znaju da poseduju običnost sna, koji predstavlja toliko bogatstvo i lepotu, dok im se nešto loše ne desi, pa više ni  miran san ne mogu imati. Tada žale što nisu znali da uživaju više. A opet ne sme se ljutiti na njega jer njen suprug njemu nije ništa, jedva da su progovorili i nekoliko rečenica za ove tri godine njegovog stanovanja u kući.

Vrata se otvoriše i na njima ona ugleda divnog mladića, lepog, usplahirenog.

-Drhtite Stef, hladno Vam je. Oprostite nismo još počeli da ložimo, radijatori su hladni, ovih dana će i napolju mraz, moraćemo da počnemo, ali nekakve druge misli su me obuzele, razumite, nadoknadiću Vam ja sve. Oprostite još jednom.

Stef nije čuo nikada da je više puta rekla nekome da oprosti, ili da moli nešto. Uvek je bila toliko ponosna i sigurna u sebe da je smatrala da ne treba nikome da se izvinjava za svoj uspeh. A nikoga nije povređivala da bi mu se izvinjavala. Bila je poštena i gorda mlada žena. Sada, kada je došla na njegova vrata da traži nešto, i izvinjava se, verovatno je toliko otišla od svoje ličnosti da je na ivici sa ludilom.

-Ne, profesorka, nema potrebe da se izvinjavate. Ja sam spavao, odmarao sam malo. Stara je ovo kuća i izolacija je jako dobra, mraz ne osećam još, a i imam grejalicu ako zatreba. Naravno platiću Vam račun za struju ako se poveća mojim korišćenjem iste.

-Ne, ne brinite za struju. To sada nije važno. Moj suprug je bio zadužen za plaćanje računa i o evidenciji oko finansija i kućnih potrepština. Ja i ne znam gde se nalaze uplatna mesta. Ja ne znam ni gde je prodavnica. Dobro znaš da sam se ja uvek bavila nekim drugim stvarima.

Nasta tišina. Završivši rečenicu prekinula je tok misli i nije se mogla setiti gde je stala i zbog čega je sišla u prizemlje kuće. Stef se oseti pomalo neprijatno zbog tišine. Nije znao šta da joj kaže. Muža joj nije nešto posebno voleo. Bio je u nekim momentima ljubomoran na njega jer taj matematičar nije shvatao svoju suprugu, ni njen rad, ni njenu dušu. Oženio ju je zbog lepote, mladosti u ugleda koji joj je svakim danom rastao.  A i njemu je bilo vreme da se oženi, prešao je sve starosne granice prihvatljive za sredinu u kojoj je živeo, a i ako je želeo da ga izglasaju za gradonačelnika, a lepši utisak bi ostavljao sa tako uspešnom ženom. Njegovo lažno interesovanje za umetnost je teralo na povraćanje. Kako ga je nekoliko puta hteo udariti, direktno u nos, u lice i one naočare koje je nosio da bi izgledao mudriji kada je počela kampanja. Taj čovek je vodio ljubav sa ovakvom ženom. Kakva greška sudbine.

-Ah, da Stef oprostite, na trenutak sam zaboravila zbog čega sam došla do Vas. Ne zamerite mi i ne pomislite da sam luda, ali blizu sam… Imate li malo viskija, rakije? Moram nešto da popijem.

Stef je naravno imao i ne samo to. Kao i svaki student nije dolazio sa kućnih sedeljki i noćnih alkoholisanja. To je svim studentima sa njegove klase bio kao neki radni zadatak. Danju su vežbali i trudili se da budu što bolji, takmičili se i nadmudrivali, a noću su ludovali, opijali se. Nekada nije ni znao koji je dan u nedelji. Koliko ga je puta samo ona videla mamurnog i on se postideo. Nikada nije dozvolio da ga vidi pijanog, kako se zavodi i povraća. Koleginice su smtrale da je zaljubljen u nju. On joj se divio, poštovao je. Druga žena u njegovom životu za koju je gajio romantične misli o smrti. Činilo mu se da bi i za ovu mogao umreti.

-Imam, hoćete da uđete i da sednete, ili?

-Ne, neću ulaziti, daj mi nešto ako imaš da popijem, eksplodiraću. Treba mi nešto da ublaži udar čekića u glavi.

-Razumem. Viski, rakija? Imam i jedno i drugo.

-Šta je jače?

-Rakija, naravno.

-Onda rakiju.

Stef htede da potraži čašu, ali ona bi brža i uze mu flašu iz ruku.

-Ne brini Stef, vratiću ti isto koliko sam uzela. Treba mi sve, veruj mi. Nečim moram da ublažim bol. Kako klasičan slučaj zar ne? Ah da, nemate psihologiju, psihopatologiju na fakultetu. Vidite Stef ja sam imala i sa desetkom položila. Hm, sada sam ja slučaj za posmatranje. Možda?

-Ne brinite Vi profesorka ništa. Dođite ako treba po još, nabaviću ja. Neka, ne morate da vraćate ništa. I niste ludi, samo ste ranjeni. Poput srne, sećate se da ste uvek govorili o srnama kao o divnim životinjama, kako ste im se divili? Jaki ste poput njih, preživećete Vi i ovo.

Zacrvene se kada je shvatio da ju je bodrio, to nije smeo, jer ju je podsetio koliko je bila srećna kada je pričala o srnama i o njihovoj simbolici u njenom radu. Koliko je uživala u dugim šetnjama šumama u nadi da će neku sresti i da će tako same uspostaviti kontakt na nekom većem nivou, meta nivou.

-Stef, hvala Vam. Hvala ti. Moj suprug je uvek govorio da kada piješ sa nekim i napiješ se, više nema persiranja, nego se prelazi na per tu i nema povratka, to je kao da ste se orodili. Zato je verovatno i bio prijatelj sa samo dvojicom ljudi, sobom i svojim bratom od strica. Računajte Stef da smo se sada napili zajedno. Od sada me zovite Dita.

-Ali profesorka još jedna konstatacija, molim Vas. Vi i ja smo nebrojeno puta pili zajedno čaj, tako da smo odavno trebali prestati persirati jedno drugom. Zar ne?

-Uvek me je zabavljalo kako možete slobodno razgovarati sa mnom, bez straha čija sam supruga, ili koliko sam stroga profesorka. No, niste u pravu. Samo alkohol čini da se orodimo, tako smtra moj suprug, ponavljam. Te stoga Stef odlučite se do naredenog susreta. Kako me pozovete taj put tako ćemo nastaviti do kraja.

Razvuče usnu polako, u nešto što bi se moglo učiniti kao osmeh, ali mišići su u grču i ne mogu da se pomere. Stef se zapitao da li će ikada više videti sjaj u njenim očima. Gledao je kako odlazi niz hodnik, crna ženska figura, lepa i doterana, ranjena. Žal ga obuze celog. Odluči i on da nešto mora da popije, ali ne u kući i ne sam. Potražiće neku od lepuškastih koleginica u gradu. Noćas ne može biti sam.

Dita, obožavana profesorka književnosti, jedva starija od njega nekih desetak godina, zatvorivši vrata stropošta se na mermerom obložen prilaz glavnom delu kuće. Lovački psi u komšijinom dvorištu zarežaše. Ona zajeca. Kontrast kao u romanima.

-Nisi ni počela da piješ, a već ležiš i izgledaš kao pijanica. Podbula, crvena, kapilari u očima krvavi. Da ne znam da si danas sahranila muža rekao bih da si alkoholičar. Šutnuo bih te sa ovog praga.

-Znam to bi Vi voleli, da me šutnete i da uživate u kući, možda da je prodate i date ljubavnicama, prokockate ostatak. Nikada Vas nisam videla da ste učinuli bilo šta pošteno u svom životu, bar ne u životu od kada ja živim sa Vama, a i za onaj pre mene čula sam samo najgore. Zašto Vama nisu crveni obrazi, napukli dlanovi od zemlje koju ste udarali, i zabodeno iverje u ruke dok ste grlili drveni pokrov? Vama nisu suzne oči, a sahranili ste sina, jedinca.

-Dita ja sam svog sina sahranio još pre dvadeset godina kada mu je umrla majka. Promenio se od tada, nisam ga više poznavao. Ćutao je, samo gledao u jednu tačku danima. Čitao knjige i posvetio se formulama.

-Da, ali je bio živ. Jeste li mu pomogli tada? Video je majku da umire, a toliko je bio vezan za nju. Bio je dete.

-Bio je mladić od dvadeset godina, čovek. Ja sam u njegovim godinama već bio oženjen.  A i znao je da će majka da mu umre, bolovala je dve godine.

– Bio je dete. Znali ste to, a niste učinili ništa. Kakav ste Vi to otac?

-Shvatio sam da sam najgori otac tek kada je tebe upoznao. Onda je opet počeo da se smeje. I ja sam se postideo. Ja sam samo bio sporedan lik njegovog života. Poštovao me je, ali nikada nije gajio emocije prema meni. Razumem i što. Hladan sam čovek, ali nisam umeo drugačije. Ti si mu ulepšala život.

-Znam. Kako je samo pričao o majci toplo, a o Vama je izbegaovao svaki razgovor. Krivio Vas je što niste pokušali da mu pomognete u mladosti, nego ste dovodili ljubavnice u kuću, kockali se. Nekoliko puta smo vas sreli pijanog na ulici, dok smo se još upoznavali. Niste ga prepoznali. Stideo se tada jer se plašio da ću ga manje voleti zbog toga, da ću ga ostaviti, a ja sam ga samo više volela jer je toliko častan čovek.

-Nemam argument za svoju odbranu. I ja sam čovek, grešim. Šta sam ja znao o vaspitanju deteta?

-Mogli ste da probate, da vidite, malo se namučite, jer svaka reakcija je bolja od skupljenih ruku i slegnutih ramena. Svaka akcija dobija reakciju i neki rezultat. Ma Vi ste kukavica.

-Znam. Daj da te makar naučim kako da piješ. Narednih dana piće će ti biti jako potrebno. Čuo sam te kako plačeš. Plači, isplači svu bol, neće prestati da boli, ali boleće manje. Veruj mi. Proživeo sam to. Hajde, ustani prehladićeš se.

Pružila je ruku čoveku kojeg je jedva poznavala. Naslonila je glavu na njegovo rame i plakala. Osetila je da u njemu možda postoji malo ljudskosti i brige, samo je sve sakriveno duboko u tamnicama grudnog koša, jer taj čovek za nju nije imao dušu. Odjednom joj nije bilo važno da li je njen svekar dobar čovek, sad je važno da je on jedini koji je grli dok je razdire bol. Drugi su suviše uplašeni da je i pogledaju, drugi je sažaljevaju i žele da zaštite sebe. Opet će ona morati biti heroj koji će glumiti jačinu i hrabrost sopstvene ličnosti. Pričati kako je to sudbina i koristiti suprugove statističke podatke u svakom poređenju nje i nekih drugih sudbina. Drugi su kukavice koji je žale i žele da budu sada dalje od nje, ušuškani u svojim delimično srećnim životima. Oseća da nema pravog prijatelja. Ovaj čovek joj je jedini rod i podrška. Makar nije licemeran. Drugi ne znaju ni šta da joj kažu, samo da može da računa na njih i da, ako joj nešto zatreba, može slobodno da ih pozove. A mole se u sebi da nikada ne okrene njihov broj, dok se ne oporavi i vrati u „normalu“, jer ipak je ona profesor na katedri za književnost, miljenica je puno poznatih, uspešnih ljudi, političara, a tako nekog uglednog treba imati u svojoj blizini. Gadili su joj se.

***

Najteže su noći kada grmljavina para sluh, elektricitet elektriše krzno na mačkama i dlake na rukama se dižu kao desetar kad svira u pištaljuku za jutrenje, a vojnici pospani u stavu mirno. Obamrle im oči i udovi, a kičma drži gomilu mesa uspravno. Odsjaj munje nebom preslikava se na podu lakiranom, sjajnom, koji je kao ogledalo. Svetlost je toliko jaka da se na sekundu učini da je dan, pa prođe, opet noć. Slika njenog života, činilo joj se. Tako su joj dani brzo prolazili, jer se trudila da ih prespava, jer je umorna morala da spava danju, samo bi otvorila oči, ugledala parče neba na krovnom prozoru, sivilo jeseni u njenim očima. Nikada nije volela jesen. Ni te boje, mrke, beživotne, krute. Zamišljala je da sitnim otvorima na njenim venama, kroz infuziju, kontra procesom od cilja zbog koga je postavljena u njeno telo, izlazi njena duša. Infuzija je mašina koja joj pije poslednje kapi duše. Nije lek koji će pomoći telu, nego zatvor. Kopnila je tiho, sa nekim okamenjenim izrazom lica koji se nije menjao mesecima. Nije govorila, samo bi ponekad otpevušila melodiju pesme uz koju su prvi put zaplesali kao bračni par.

Stef je dolazio svakodnevno. Prvo ju je posmatrao sažaljivo, gotovo mu je bilo neprijatno da je i pogleda kako leži. Plašio se da će svojim prisustvom nju postideti još više i da će joj se od srama pogoršati stanje. Ipak je nije mogao ostaviti. Onda je odlučio da počne da joj priča, sve šta je video i čuo tog dana, šta su rekle komšinice, ko se posvađao sa kim, čitao joj novine, prepričavao dešavanja sa fakulteta. Pošto je Stef puno devojaka poznavao, preko svoje rođake koja je imala prijateljicu čija je profesorka bila Dita, saznavao je dešavanja sa katedre za kniževnost i revnosno obaveštavao Ditu. Sada se skoro i preselio kod nje, svirao joj na flauti, pričao o nekim sitnim problemima. Svoje ljubavne afere nije spominjao jer je predpostavljao da je ne interesuju švalerska studentska osvajanja. Donosio joj je redovno supu i sendvič sa ćuretinom koji je volela. Naravno nije jela, ali jednog dana će morati.

Svakod dana je dolazila bolničarka, postavljala novu infuziju, kupala je. Tada bi on izlazio iz prostorije i sedeo na stolici tik uz vrata. Neka čudesna toplota bi pokuljala iz njega, od prepona ka vratu. Sav bi se crveneo, a mozak je u fragmentima preletao sa sećanja bivših devojaka, sa njihovih grudi, na bokove i tražio kakvo poređenje i mogućnost opisa istih kod Dite. Brzo bi se trgnuo iz mladalačkih sanjarenja, nekoliko puta se čak i ošamario, jer nije sebi smeo da dopusti bilo kakvo emotivno, ljubavničko razmišljanje o njoj. Ona je dama sa kojom nema postupanja kao sa gimnazijalkama i studentkinjama početnih godina. Nije on kalibar za takvu ženu.

On je čekao bilo kakvu drugu reakciju od nje, osim kratkih naredbenih reči: „Odlazi!“, „Napolje!“, „Idite“… Svekar je samo tumarao dvorištem, sedeo u kafani i dugo noćima pušio ispred njene sobe, plašeći se da Dita može sebi učiniti nažao. Stef se sprijateljio sa njim. Na početku je svaka reč bila puna prezira i netolerancije, ali kasnije su shvatili da imaju isti cilj, malo bolje su upoznali jedan drugog i nisu imali šta izgubiti. Morali su da probaju sve.  Dozvoljavao je Stefu da uđe u njenu radnu sobu, da uzme knjige. Biblioteka je bila ogromna, sa puno fotografija sa putovanja. Tih pet, šest godina njihovog braka su bile izgleda čarobne, mislio je. Na svakoj se smejala, ali i njen suprug, suprotnost onome što je prezentovao na ulici i u kampanji, strogog kandidata za gradonačelnika, prekog doktora matematike. Činilo se da su savršen par. Osetio je njen miris na dirkama računara, na staroj kucaćoj mašini u uglu. Na kutiji gde je stajao duvan njenog muža, jer mu je ona uvek donosila sa puta neki novi duvan, tabakere. Pušio je kao u starim vremenima, nikada cigaretu sa filterom. Kao da je bio zarobljen u romanu, tako je govorila. Nije smeo dotaći ništa sem knjiga, plašio se da bi se ona naljutila. Onda bi odlazio u njenu spavaću sobu i čitao joj.

-Danas Dita imamo na redu poeziju. Znam koliko uživate u stihovima srceparajućim i čitaću Vam, mislim ti, to. A mogu i ciklus epskih ako Vam, mislim ti,  je po volji.

Ovaj put se naročito zbunio u obraćanju njoj. Dogovorili su se da se jedno drugom obraćaju sa ti, ali opet danas joj je bolničarka raspustila kosu, kao grivu u divlje kobile, jaka, crna, i oči su joj kao bunar da bi se mogao udaviti. Gleda ga jer bi ga ubila, ili jer je umrla. Ni sam nije znao. Za trenutak se uplašio. Nakašljao se i počeo.

„O muzo moja, u oko spuštena,

da vezeš mi nit kraj usana stvorena,

muziko moja jutarnja…“

Dita podiže ruku, kao znak da je dosta i da treba da prestane sa čitanjem.

-Ali Dita tek sam počeo, danas nismo čitali ni malo. Šta nije u redu?

Ona ga pogleda, pomeri obrvu na gore, polako podiže deo jorgana kako bi mogla da se pomeri, spusti jednu, pa drugu nogu na pod. Poče stopalima da traži papuče. Nije ih bilo. Jer niko nije očekivao da će ona da ustane danas, da će ikada da ustane. Stef ih ugleda u kraju sobe, kraj kofera i brzo joj ih donese.

-Još pitaš šta nije u redu? Nije mnogo toga u redu. Uh, zavrtelo mi se uglavi. Onesvestiću se. Ha, dobro je da nešto osećam. Donesi mi malo vode i šećera sa stola, vidim da stoji ovde poslednjih mesec dana, vodu ste valjda menjali, niste me trovali.

-Naravno da nismo. Evo sačekajte tren. Nemojte da ustajete, još ste slabi.

-Ne trebaš mi ti da mi kažeš da sam slaba, znam i sama. Ja ležim u ovoj postelji, ne mrdam se, kao biljka, mene ovde buše svaki dan, jer mišići ne mogu da nateraju zglobove da pokrenu vilice. Disfunkcionalna žena se hrani na slamčicu. Poetski nema šta. Epiku bolje da mi čitaš, tragediju! Ti našao liriku, tog nižerazrednog kvazi pesnika, politički proklamovanog reformatora iz… ma ne znam više ni iz kog veka. Stao mi je mozak. Odakle ti ta knjiga?-

-Iz tvoje biblioteke. Tvoj svekar mi je dozvolio da uđem jer je i on smtrao da moramo da učinimo sve da ti pomognemo.

-Ti misliš da vas nisam slušala dok pričate kraj mog kreveta? Toliko ste gnjavili o opcijama, o bolnicama, o ustanovama i mogućim terapijama. Hej, trebalo mi je malo odmora. Mozak mi se isključio i sada pokušavam da ga uključim, a to niko nije od vas dvojice i one bolničarke sa jevtinim parfemom poštovao.

-Ma ti si htela da se ubiješ, a da ne izgelda kao samoubistvo. Žrtva sopstvene ideje da ćeš otići u raj, da je on u raju i da ako se samoubiješ nećeš moći tamo, pa kao hajde od žalosti da svoj život prepustim samom sebi, a mozak ću da zatvorim, čula će vremenom odumreti i eto me kod muža, svetica.

Prvi put da je izgovorio ovako nešto, a iskreno je osećao da je to u pitanju. Da je odustala od borbe jer nije imala poslednji minut sa njim. Nije uspela da se pozdravi. To je sigurno razlog, jer je tako u svim filomovima tog tipa koje je gledao. Malo se uplaši kakvu će reakciju ona imati na ovo, ali odlučan je da kaže svoje. Jer je i njemu strpljenje počelo da popušta.

-Romantično zar ne? U pravu si. Ja bih za svojim mužom umrla. Koja se može pohvaliti time? Roman kažem ti, moj život je uvek bio roman, a on njegov junak. Uh, danas sam preterala. Muka mi je.

Vratio ju je u krevet, pozvao bolničarku da uđe. Spavala je, ili je bila onesvešćena. Nije mu bilo važno, osim da je učinila prvi korak. Progovorila žustro. Znao je da je ona Dita koju je poznavao tu negde, među tim kostima i posteljinom, skrivena.

***

Nizali su se dani, kao prve pahulje, na početku sporo, a onda su se ubrzavali, postajali ispunjeni, ponekad osmehnuti, plodni, a ponekad isto tako tmurni kao pozna jesen koja ju je plašila. Dani su bili važni, ili neosetni, nebitni, ali opet bila je živa, zdravija, fizički jača. Rane na duši ne zarastaju tako lako. Smatrala je da rane koje ona ima nikada neće ni zarasti.

Stajala je na balkonu svoje sobe i ispijala čaj koji je toliko volela, šipurak sa malo cimeta. Mirisna topla tečnost joj je kravila glasnice i pomerala imaginarnu knedlu u grlu. Na trenutak je uspela prodisati, ali nijednom punih pluća. Setila se kako je lepo trčati ulicama prekrivenim snegom i kako se valjala na uglu njihove ulice i šumarka, posle jednog večernjeg predavanja, kada je bila još asistent. Mislila je o tome kako je smrt čudna, kako je nekome dobro došla u svakom momentu, jer dok neko ne umre, drugome nije ni svanulo. Da nije umro stari profesor čiji je asistent bila, ne bi tako brzo i tako mlada postala profesor. Da nije imala oca koji je umro tako mlad, ne bi mogla da se nada milosti njegovih prijatelja i vezama koje je ostavio iza sebe. Tako su je dve smrti dovele na lepo životno mesto. Napredovala joj je karijera jer tragedije iz njenog života su slične tragedijama silnih romana koje je čitala. Tako je lako mogla savladati gradivo i najveći spas joj je i bila knjiga. I sada joj je knjiga spas, ali ne one koje čita, nego ona koju piše. Morala je staviti na papir sva svoja osećanja, svoje misli i sve događaje i ljude koji su je pratili kroz život. Shvatila je da bi zaista bilo šteta da talenat koji ima ne iskoristi za to. Ovo je njemu u čast, jer je svakim danom isticao kako njegova žena ima talenat da se neki književnici moraju postideti, a o kritici zna sve, tako da neće biti početničkih grešaka. Nadala se tome, ali ipak kao manuelac, jer svaki je rad poput fizičkog, može da se potkrade po koja greška, što bi neistomišljenici iskoristili protiv nje. Ali nije je briga. Ovo će biti bestseler. Mora, inače čemu rad.

Tiho je pokucao na vrata, i ušao, ne čekajući potvrdan odgovor na to. Ona je stajala okrenuta leđima njemu. Opet je uočio njenu lepotu. Prošlo je nekoliko meseci i već su duboko u zimi, ona se polako oporavlja i opet joj se može osetiti zrak poletnosti u koracima, glasu i kosi. To ga je radovalo.

-O Stef ti si. Nisam te čula kada si pokucao, zanela sam se u svojim mislima i otplovila negde daleko.

-Nema veze, ne ljutim se. Kako ide pisanje danas?

-O, začuđujuće dobro, naravno kada pišem o nekim nevažnim stvarima, kada se bavim opisima prirode i nekim drugim ličnostima, ali kada se dotaknem njega… Uh!

-Ne mogu zamisliti kako ti je, ali moraš to otkinuti od sebe, tako ga jedino možeš pustiti da živi van tebe i tako ga se osloboditi.

-To i jeste problem. Ne želim biti slobodna. Hoću da ga zauvek osećam u parfemima, hrani, odeći, na postelji. Svakog jutra pomirišem kolonjsku vodu da osetim da je tu. Znaš kako mi nedostaje njegov miris i telo, zagrljaj, pogled, obrve, usne. Ne mogu da nađem okupaciju za misli kada počnem misliti o tome.

-Čini se da je to velika ljubav bila?

-Ha, hoćeš da kažeš da nisi to do sada shvatio?

-Kada god sam vas ja video, nikada mi on nije delovao kao dobar, zaljubljen čovek, samo ti. On je nekako bio krut, sirov. Oprostite što sam tako rekao, nisam ga poznavao, nije se dao upoznati.

-Znam na šta misliš. Od momenta kada je odlučio da se politički angažuje imao je sve više obaveza i sve manje razloga za smeh. U tom periodu si i ti došao kod nas i on je bio protiv toga, ali ja sam odlučila da želim da ostaneš. Volim muziku. On je mislio da ćeš prodati za sitninu svaku informaciju o nama novinarima i političkim protivnicima, a ja sam shvatila da si drugačiji, da te ne zanima ni politika, ni tračevi, samo muzika i devojke. To je dobro za mladiće u tvojim godinama. Bićeš ti dobar muž jednog dana.

-Ne verujem da ću se ikada oženiti. Žene su danas sasvim razuzdane i okrenute sebi.

-Čekaj dok ne naiđe prava, videćeš tada. Gromovi su slabi za ono što možeš osetiti.

-Hajde da ti poverujem, ali mislim da preuveličavaš. Ne postoji toliko jaka ljubav.

-Postoji veruj mi. Slušaj me, od ljubavi nikada nemoj odustati. Ja sam svoju ljubav pronašla i imala je, sada nije fizički tu, ali je zauvek uz mene.

-Da li si otvorena za neku novu ljubav?

-Ne znam, mlada sam, ali mislim da to nije za mene. Rano je da o tome i razmišljam. Do sada mi ta opcija i nije pala na pamet. Ko postoji u ovom gradu, ili bilo gde bolji od njega? Niko. Jasan ti je moj odgovor.

Kada joj je postavio pitanje, odjednom je njen pogled postao tmurniji, bolniji. Iskreno nikada nije ni pomislila da prevari svog supruga, a sada kada je udovica, kada bi mogla biti sa nekim drugim silno se uplašila slobode koju je imala da je nikako nije ni htela. I ko su ti drugi muškarci koji bi mogli popuniti prazninu? On je bio najbolje što je imala i čemu onda i pokušavanje kada će sve biti promašaji. A i suviše bi ih kritikovala i tražila u njima njega i naravno pokušavala da ih usmeri na neki njegov put. To bi bila takva tragikomična odluka, da je nije smela nikada dopustiti.

-Postalo je hladno ovde na balkonu. Hajdemo unutra, još sam slaba za boravak napolju. Ponekad pomislim da će me vetar oduvati sa ove terase.

Zatvorila je vrata i sela na sofu koja je gledala na prozor i sneg koji pada. Stef je seo kraj nje. Bilo mu je žao sudbinskog obrta. Tek pre nekoliko meseci njen suprug bi sigurno sedeo ovde i posmatrao je kako pije čaj. Njemu i nije bilo dozvoljeno da ikada uđe u njenu radnu sobu, niti u bilo koji drugi deo kuće, sem kada ga ona pozove na ručak. Tih nedeljnih popodneva gledao je kao dete u luna parku slike, goblene, statue i gomile spisa koje je držala u svim delovima kuće. Njen miris pomešan sa mirisom hrane koju je spremala opijao je. Znala je da kuva samo dva jela i ona su uvek bila drugačijeg ukusa u mislima, iako je to bila piletina na dva načina, najobičnija. Ali je uz to iznosila salate, začine, divne meke kiflice i sitne kolače. Studentski obrok u menzi je bljutav naspram njene piletine. Znao je već tada da je bio zaljubljen u nju. Mislio je da će proći, ali nije. Sad je opet mislio o hrani. Gladan je, a ona je ionako nedostižna.

-Isričaj mi nešto o njemu. Ja ustvari ne znam ništa sem da je doktorirao matematiku, da je profesor i da je kandidat za gradonačelnika.

-U redu, ali neću pričati o obrazovanju i političkim ciljevima. Ispričaću ti neke sitnice koje mi nedostaju i zbog kojih sam ga zavolela.

-Samo ti počni. Ja ionako danas nemam predavanja, imam puno vemena.

-E to je nama falilo. Vreme. Na početku smo mislili da imamo sve vreme ovog sveta, da smo mi svet, a sada samo ja imam vreme i sećanja. On je van vremena, zauvek sačuvan u momentima koji su prošli, koji su sigurno uklesani u mislima i životima drugih ljudi. Kao da je postao besmrtan. Novine pišu o njemu, javljaju TV spikeri o ishodu saobraćajne nesreće u kojoj je poginuo. Možda mu podignu i spomenik na trgu. Hm, to bi ga tako zasmejavalo. Igrao bi, kao dete sa igračkom, zadirkivajući me, kako je večnost uspeo da stvori za sebe, za samo minut i da taj nesrećni vozač koji je išao suprotnom trakom sa toliko promila alkohola u krvi nije bio dželat, nego stvoritelj njegovog večnog trajanja. Sve bi on to meni rekao, ali ja ne bi mogla poverovati i ne bi mogla oprostiti. Ne mogu. Ljudski je praštati, ali kao da sam se skamenila za tuđe greške, kao da više nisam čovek, nego lutka koja nema osećaj i bilo kakvu potrebu sem za njim. Moraću na kraju da se suočim sa ubicom svog muža, iako čovek nije imao nameru da ga ubije, ipak je imao auto i volan kao oružje u rukama i alkohol kao okidač. Smrt me je opet odvela na drugi put, na neki o kom nisam ni sanjala. Možda će i ova smrt doneti nešto dobro? Možda napišem divan roman, počnem da se bavim književnošću na jedan sasvim drugi način i postanem srećna. Čuva on mene iz neke rupice neba, posmatra moje korake i daje mi snagu. Barem želim tako da verujem, iako on nije verovao u život posle smrti. Verovao je u sadašnjost, ljudskost i ono što možemo da osetimo i doživimo sada. Živeo je za ovaj momenat, ali ne uludo, voleo je da pravi planove za budućnost. Bio bi divan lider. Sećam se kako sam mu trčala u susret na svakom našem sastanku, dugo me grlio onako krupan i visok. Neko bi pomislio da je nespretan sa tolikim šakama, da je drvoseča, a ne genijalan matematičar. Nosio je uvek one jakne pomalo izlizane na laktovima i osmeh koji je mogao da kupi sve dijamante ovog sveta. Nikada mi nije doneo cveće na sastanak jer je znao da tada, kada smo se upoznali, ne cveta moj omiljeni cvet. Samo je on znao koji je, njemu sam rekla tajnu, odneo ju je u grob. Ne verujem da će iko više znati koji je to cvet. Verovatnoća da pogodi je velika, ali sa tom ljubalju, nikada niko. Onda bi kao ludi odlazili da se smejemo ostalim parovima dok igraju u klubovima, podsmevali smo se mojim tankim nogama i zglobovima oko kojih nema mesa, i dugoj kosi koja je toliko divlja kao u Ciganke na vašaru. Izmišljala sam priče o našim budućim poduhvatima i silno se zaljubljivala u junaka svih ljubavnih romana. Jer zaista to je i bio. Moj junak. Nikada nije patetično pokazivao emocije, uvek se muški držao kao kakav lord, ali časnost njegovih pokreta i svake izgovorene reči odjekivala je srcem. Posle nekoliko meseci zabavljanja sam počela dolaziti kod njega na ovo potrkovlje, koje nije bilo uređeno, knjige su bile po kutijama, samo je bio jedan sto, stolica i na stotine njegovih papira, lenjira… Uživala sam gledajući ga dok radi i maštala o danu kada ću ja uređivati taj prostor i kako ću svu lepotu uneti u njega. I evo sada ovo potkrorvlje izgleda ovako, podeljeno u dva odeljka, moju i njegovu radnu sobu. Lepo je, ali bi ga menjala za jedan minut onog starog potkrovlja kada smo ležali na kaputu i pili čaj. Kasnije je doneo krevet i prekrivač. Ubrzo sam počela donositi po koju svoju sitnicu, počela bditi nad njim do duboko u noć, i upoznavati se sa njegovim prijateljima. Kada kažem prijatelji, mislim na brata od strica, pošto je samo njemu verovao i smatrao ga jedinim pravim prijateljem u životu. Kada sam upoznala njega shvatila sam da sam i ja na listi prijatelja inače nas nikada ne bi upoznao. Posle nekoliko dana me je i zaprosio. Tako je bio nespretan. Pričao je o trajanju, pravim vrednostima, izumima i verovatnoći opstanka braka između dvoje ljudi. Onda je počeo da pali lulu. Kako je voleo duvan, a ja miris duvana. Onda je izvadio jedan smotuljak i dao mi. Na njemu je pisalo „Da li ćeš moći večnost sa mnom da postaneš i jačinu ove ljubavi na srcu da nosiš? Hoćeš da se udaš za mene?“ Na poleđini papira neka jednačina nebitna za moju prosidbu. Verovatno je dugo smišljao stihove, jer mu umetnost nije jača strana i odmah ih je zapisao na prvom papiru, ne gledajući šta je pozadi. Ali to je on. Naravno da sam pristala vrišteći kao ludača, dok su se prolaznici okretali misleći da me neko napada u haustoru, a ne da sam upravo zaprošena. Nije me puštao iz zagrljaja naredenih nekoliko dana. Ne toliko od straha da se ne predomislim, koliko od potrebe da brže prođe vreme i da mu se otrezni otac da bi mu mogao sopštiti vest. Čini mi se da je taj čovek postajao biti srećan tih dana, ali opet je navlačio na sebe svu bedu sveta u kojem je živeo i sebičnost svoje duše. Taj čovek nije sposoban da voli, ili se ja nisam potrudila da doprem do njega? Ne znam ni sama. Znam da je nastao period blagostanja i sreće koji je trajao do poslednjeg dana koji je imao. Pogledi u tim očima kupali bi me jutrom, povijao me brižno usnama kao majka novorođenče. Milovao me osmehom i tananim rečima ljubavi i sreće koji je sejao svakog dana na moja ramena, pa smo obasjavali sve mračne kutke prošlosti koja ga je bolela, koja ga plašila. Bio je moj poziv da budem bolja, jača, uspešnija. Bio je moja ljubav i sreća. I da smo živeli kao najsiromašniji u nekom dalekom selu, ja bi tog čoveka istom jačinom volela. Ljubavlju sa njim postala sam večnost i nastaviću da pričam o tom dok ne postanemo zvezde na nebu, opet zajedno.

Suze joj skliznuše u dlanove kojima je pokrila lice. Rana na duši krvari. Stef joj stavu ruku na rame, zaleđen u jačini osećanja koja je brzinom svetlosti prosula pred njega. Shvatio je da su Dita i njen muž biser i da nema šta da traži tu. Odjednom je počeo da oseća simpatije prema njenom pokojnom mužu. Shvatio je da joj nikada on ne može pružiti takvu ljubav, a i neće pokušavati da ga zameni. Dita je dobila novog najboljeg prijatelja, dok ih smrt ne rastavi.

БранкаСелаковић је рођена 4. фебруара 1985. године у Ужицу. У свом родном месту направила је прве кораке као песник и есејиста, касније са уписом на Филозофски факултет, Универзитет у Београду, одсек за филозофију, одлучује се да своје идеје и мисли уобличи у романе.

Објавила је три романа „Нарциси бојени црно“ (2006), „Капија“ (2009), „Љута сам“ (2011).

Бранка Селаковић пише песме, есеје, кратке приче, драме. Награђивана је како у Србији, тако и на интернационалним конкурсима.

Објављује у књижевним часописима, зборницима, антологијама, сајтовима посвећеним књижевности и књижевној критици.

Превођена је на енглески, пољски, шпански, индонежански.

На основу њених песама, кратких прича и делова романа настало је неколико кратких филмова са којима је учествовала на фестивалима кратког филма широм Балкана.

Поред књижевности бавила се као средњошколка новинарством, покренула је са два пријатеља часопис „Здравац“, као и глумом. Данас повремено објављује текстове о актуелним дешавањима у неколико дневних новина. Бавећи се глумом имала је прилику да наступа на сцени Народног позоришта у Ужицу. Свој таленат за глуму приказује у својим, као и у кратким филмовима својих пријатеља и на књижевним сусретима. Бави се сликањем, организацијом књижевних вечери и поетских сусрета.

Живи и ствара у Београду, Ужицу, градовима и варошицама света, како је пут нанесе.