Anita Radenković
SOBA
Pada kiša. Vetar mlatara moju kosu dok se tužni oblaci privlače ka meni. Lišće mi šamara lice, a ja ne mogu. Plašim se. Suze mi liju od obraza do nosa ka usnama i padaju niz bradu. Plašim se. Šta ako neko primeti? Sivo mi je pred očima, ali i dalje vidim. Buku koju pravi haos ne smeta mi da čujem. Čujem ostale glasove. Vidim nepoznate kako normalno prolaze. Kosa im je u odličnom stanju, a oči im nisu preplavljenje okeanom. Šta nije u redu? Zašto njima sija Sunce? Gde je moje Sunce? Da li je do mene? Da li i ostali primećuju moju kišu kao što ja primećujem njihovo Sunce? Plašim se. Ulazim u sobu. Mislim, sklonila sam se biće bolje, Sunce će i meni konačno postati prijatelj. Dok čekam da mi se nebo prolepša, čini mi se da soba postaje manja, uža, nekako nije više komforna. Zašto je noga počela da mi se trese i odakle dolazi taj glas? Šta nije u redu sa mnom?