Sve ćemo u životu preživjeti… sve – osim smrti
Svećemo u životu preživjeti, šćeri moja. I ljubav i radost i muke i boli. Sve – osim smrti.
Sada ću ti to i objasniti, mada ne znam odakle da počnem? Počela bih od početka, ali izgubićemo vrijeme mlaćenjem prazne slame, zato, lale moje, predlažem da počnemo od kraja. Znam, nije ti logična ova odluka, ali ako ti pojasnim da je, uzimajući u obzir trenutnu situaciju, ona najbolja jer možemo odmah djelovati, nešto promijeniti, na nekoga uticati, rasterećeni zaspati, a srećni se probuditi… nadam se da ćeš se i ti usaglasiti da smo na pravom putu.
Pod istim smo nebom, mila moja i jedino snovima razdvojeni. Isti su nam i grijehovi i strahovi.I Crnogorcima i Njemcima, Kinezima i Britancima, Tajlanđanima i Kanađanima… Znam, reći ćeš mi da si slušala da smo različite vjere, klase, rase… ali zapamti, svi smo mi isti pred Bogom. Znaš, oni malo zagriženiji će pitati kojim Bogom i početi da nabraju, ali ti ostani pribrana i pokušaj da im objasniš, da nije bitno u šta sve čovjek vjeruje, ili ne vjeruje, već da se dostojanstveno odnosi prema ljudima, životinjama i prirodi koja nas okružuje.
Pitala si me šta je sa odgovornošću i ko je za sve ovo kriv… „Ovo“ namjerno kažem, jer smo se dogovorile da će loše stvari nestati, ili se na dobro promijeniti, ako ih ne budemo pominjale. A mi vjerujemo u čuda, zar ne?
Svi mi odrasli smo krivi, a spremni da krivimo sve, osim sebe. Mi smo ti koji hrlimo za materijalnim stvarima, oni koji hrastu mrsimo kosu, travi ne damo da sanja, rijeci spokojno da teče, jutru mirno da svane, napuštenom psu pužić sa sirom da pojede i na kraju čovjeku, najsavršenijem biću, da živi i voli… Mi smo ti, šćeri moja. I onda se čudimo zašto nam se ovo dešava?
Pitaš me šta je sa prirodom i kako se ona ośeća.
Nikad bolje. Dok si mi maloprije spavala u naručju i prhtala nosićem, viđela sam Taru, onako u prolazu. Divno je izgledala, ali mi se učinilo da neđe žuri. Veli da pokušava da se otarasi silnih kesa sa okolnih grana, smeća po dnu kanjona, ali da se nada da joj nesavjesni građani više neće kvariti postojanje.
Pogledaj, kako se ruzmarin, iznašeg dvorišta, zadovoljno njiše. On ovih dana diše punim plućima. I komšijska japanska jabuka djeluje srećno… Jedino što ovaj naš mali tatabit ljutito pokazuje šapicu i tužno cijuče. Pośekao se na staklo koje je onaj divni gospodin bačio pored kontejnera. Jeste, to je onaj što se kune u čojstvo i bije u prsa junačka, a trag mu neljudskošću zaudara. Takvi su najgori, ali nećemo ni njih da pominjemo jer i za njih važi isto pravilo kao i za „ovo“.
Nemoj da se plašiš, Matijin tata će biti dobro. Pričali smo jutros. On je u svojoj sobi, iz koje neće da izađe jer brine o svom zdravlju i zdravlju svoje porodice. Budući da sada ima viška vremena, popravio je kvaku koja je mjesecima mlatarla i roletnu koja je iscrpljena na jednoj ručici visila. Reče mi i da čita Borhesa, a u pauzama mu Matija pjeva omiljene stihove Olivera Dragojevića, dok njegova sestra Teodora śedi ispred televizora i sluša nastavu. Pa zar to nije divno? Učitelji i učiteljice brinu o đeci i kad je škola, nažalost, zatvorena.
Zovni babu, reci joj da piješ čaj od šipuraka koji je đed ubrao, ali da bi nam dobro došla i njena šećerpara prepuna oraha. Pojasni joj i da imaš velike planove za naredni period i da ostane kod kuće da se odmara, kako bi te, kad joj dođeš, mogla pratiti. Samo ne pominji joj „ovo“, ima trošno srce i možda će se uplašiti. A mi, kao što si maloprije rekla, ne želimo da širimo strah, već ljubav, umilnice moja.
Zovni i Elisu pitaj je kako ona provodi dane. Śećam se, pričala si mi, da je plašljiva i klaustofrobična, ali, ti budi prava drugarica, ohrabri je da ima najljepši balkon i da može da popriča sa cvijećem, koje je njena majka posadila. Pričaj joj, nemoj da staješ. Zasmijavaj je, nemoj da odustaješ. Smij se glasno dok ne počne i ona da se smije.
Hajde, nemoj da si tužna. Obećala si mi da ćeš i ti biti dobra. Da ćeš pratiti nastavu i igrati se kroz kuću. Ovo će brzo da prođe. Uskoro ću te voditi da trčkaramo po plaži, a zatim ćemo pośetiti đedovo selo i brati pečurke. I hoću, dajem časnu riječ, naučiću te da razgovaraš sa prirodom i životinjama. Onda ćeš još bolje da ih razumiješ.
Neee, ne postoje đavoli i vještice, niti magija. To su, ružo moja, oni željni pažnje, ljubavi, vaspitanja. Ali, nećemo da ih osuđujemo, to smo se davno dogovorile. Možda njih nijesu roditelji dovoljno mazili, kao što ja tebe mazim. Možda sa njima nijesu pričali, kao što ja sa tobom pričam. Oni vjerovatno ne znaju četiri čarobne riječi, ni da se teti u pekari kaže jedna od njih, kada nam, iako je preumorna, ljubazno doda rolnicu sa makom.
Ne pokušavaj da shvatiš… Mi stariji smo malo čudni, nemoj s tim da opterećuješ tvoju glavicu. Uvijek nam je falilo malo vremena da bi se odmorili i da bi nam život, po našem mišljenju, bio savršen, a sada kada ga imamo na pretek, ne trudimo se da nadoknadimo izgubljeno. Ne pravimo razliku između dokonice i dokolice, a čini mi se i da ne posvećujemo neku veliku pažnju onim najugoroženijim u ovom trenutku, a trebali bi! Svi smo mi nečija đeca. I mladi i stari. I zajedno bi mogli mnogo više.
I zapamti, šćeri moja, u životu ćemo preživjeti sve. I ljubav i radost i muke i boli. Sve – osim smrti.