Suzana Kulja
ROĐENDANSKA PROSLAVA
Novembar je osvajao grad. Krovovi zgrada lagano su tonuli u mrak dok je jesenja izmaglica terala i ono malo prolaznika da se upute kućama.
Senka je kliznula iz parka krećući se brzo, gotovo trčeći. Uprkos sportskoj odeći i kapuljači navučenoj na glavu, po oblinama se videlo da je u pitanju devojka. Birala je mračnije delove ulica, kao da se krije od nekoga. Naglo skrenuvši u uličicu koja je vodila ka periferiji, sudarila se sa starijim gospodinom.
Čovek je u ruci nosio poveći, starinski kišobran, kojim ju je zakačio za rukav jakne. Na sebi je imao tamni mantil i šešir. Gledala ga je sa nevericom, krupnim svetlim očima. Izgledao je kao da je izronio iz prošlog veka.
– Oprostite molim vas, prvi je progovorio, ovaj moj kišobran je baš nezgodan.
– U redu je, promucala je, želeći da se što pre izgubi.
Ulica je bila uska i morala je da sačeka da joj se čovek skloni s puta. Međutim, njemu to kao da nije padalo na pamet.
– A kuda vi tako jurite, mlada damo? I to po ovakvom vremenu.
– Izašla sam da udahnem malo vazduha, kao i Vi verovatno.
Njena želja da se što pre dokopa kreveta, bledela je, ustupajući mesto radoznalosti i neobičnoj prijatnosti koju je osećala u društvu nepoznatog čoveka.
– U tom slučaju, učinite mi zadovoljstvo – osmehnuo se pružajući joj ruku savijenu u laktu. – Prošetajmo.
Kao hipnotisana, devojka je uhvatila starca pod ruku i krenula sa njim. Nije razmišljala kuda je vodi. Prestala je da misli i o jutrošnjoj svađi sa majkom, još jednoj u nizu, kao i o ocu sa kojim nije razgovarala već godinu dana. Bilo je tako jednostavno prepustiti se ovom nepoznatom čoveku i slediti njegov tih, umirujući glas.
Hodali su sporo, toliko da joj se na trenutke činilo da stoje u mestu. Njena stopala u belim patikama i njegova u crnim razgaženim cipelama otkrivala su ovu nepoznatu ulicu. Trotoar je svetlucao pod bledom uličnom rasvetom, vlažan od sitne kiše koja je počela da pada. Pusta ulica pružala se pred njima zavodnički, predajući im se potpuno, ne tražeći ništa zauzvrat.
– Hoćemo li da upotrebimo taj kišobran? – Devojka je prekinula tišinu. Da li me vodite na neko određeno mesto? Ko ste Vi?
– Previše pitanja mlada damo. Na jedno ću Vam ipak odgovoriti.Vodim Vas na rođendansku proslavu.
– Kakvu sad rođendansku proslavu? Kome je rođendan? Da nije Vama, možda?
– Bravo, draga moja! Pogodili ste. Danas mi je rođendan.
Kiša je padala sve jače, i devojci je postalo hladno. Osetila je kako cvokoće. Tada je ustala da uzme još jedno ćebe. Mora da sam zato i sanjala onu kišu, pomislila je i ponovo se stresla. Huh! Kakav san! Možda bih mogla da se javim tati sutra, pomislila je, smeštajući se ponovo u posteljui tražeći telefon da proveri koliko je sati. Uključila ga je i ugledavši datum, ostala bez daha. Bio je sedmi novembar, rođendan njenog oca.