Otišao sam do kraja ulice, i ona je stajala tamo ne gledajući ni u šta. Stajala je i brojala momente. Pogledao sam je, pogledala je i ona mene. Shvatili smo da se poznajemo, dugo već, nekoliko života, nekoliko milenijuma. Stajala je tamo i nasmešila mi se. Neko je prošao, neko je nešto rekao, okrenuo sam se na sekund, dva i ona je nestala. Osvrtao sam se unezvereno, nadajući se da je negde blizu, negde dalje niz ulicu. Nije je bilo nigde. Trčao sam izbezumljeno gore, dole, skretao u sporedne ulice, zavirivao u prodavnice, kafiće. Nestala je sasvim. Pokušavao sam da se setim kako je izgledala i šta je imala na sebi. Bila je tanana, sa dugom tamnom, nesređenom kosom. Imala je suzne oči, kaput otkopčan, šal samo prebačen preko ramena, muške cipele, rukavice bez prstiju. Ne znam kako bih to mogao znati, ali siguran sam da je mirisala na proleće. Umirao sam za njom, a nisam je nikada upoznao, nisam joj znao ni ime, ni adresu, nisam bio siguran ni da zaista postoji. Opčinio me je prizor, i nije mi bilo u tom trenutko važno ni šta u životu radi, ni sa kim deli postelju, ni da li je pametna, bolesna, svačija… toliko sam želeo da je zagrlim da sam bio na ivici da zaplačem. Stajao sam satima na kiši i vetru na tom ćošku, moleći Boga da se vrati, da prođe, ali noć je pala i nje nije bilo. Prestravila me je pomisao da je nikada više neću videti. Na posletku sam očajan otišao kući.
Satima sam smišljao način da je nađem, ukucavao u pretraživač facebook-a nasumice imena koja su joj dobro stajala. Jelena, Netaša, Maja, Tamara… nadajući se da će se među stotinama lica pojaviti baš njeno. Nije nikada. Niko ne izgleda tako…
Sedeo sam danima na patosu sobe, ludački zaljubljen u devojku koju ne znam. Pisao sam joj pesme, molio je da me nađe, gledao satima kroz prozor nadajući se da će proći. Odlazio sam uvek u isto vreme na onaj isti skver. U 14:15 sam uvek bio tamo kao i tog 5. novembra kada sam je prvi put video. Nikada nije došla. Duboko u sebi sam znao da se ne ponašam normalno, da ona sigurno i nije primetila koliko je važan meni bio njen osmeh, pogled, koliko mi je bila važna ona. Nikada je neću naći… Nikada neće saznati…
***
Stajala sam već pola sata na tom mokrom trotoaru čekajući autobus. Kasnio je kao i obično. U jednom sasvim običnom trenutku desilo se nešto totalno neobično. Ugledala sam preko puta momka tako divnog, tako lepog da nisam mogla a da mu se ne nasmešim. Bio je nekako izgubljen, sam, čini mi se zaljubljen u nekog. Gledao me je kao da me poznaje. Eh, da sam ga bar poznavala. Činio se tako dobar. Kosa mu je bila vlažna, nemarno mu je padala preko očiju. Na sebi je imao vetrovku, stare farmerke, još starije starke. Bilo mu je hladno i jedino što sam u tom trenutku želela je da ga ogrnem svojim šalom i ugrejem, i ovako mi nije trebao. Znam da to nije bilo normalno ali verovali ili ne krenula sam ka njemu da uradim upravo to. Toliko je ta želja bila jaka u meni. Čim sam napravila prvi korak, glupi autobus je stigao i ja sam sekund razmišljala da li da uopšte uđem. Bože rekoh sebi ti nisi normalna i naterah sebe da uđem u bus. Kroz zadnje staklo posmatrala sam ga kako me pogledom traži, potrčao je ka mestu gde sam stajala ali je bus skrenuo i on mi je nestao iz vidokruga. Možda je pomislio da sam neko drugi, da me poznaje od ranije – ubeđivala sam sebe, a krupne suze su počele da mi se slivaju niz lice. Nikada ga više neću videti. Otputovala sam daleko. Danima sam mislila o njemu. Bio je kao snoviđenje. Bio je kao neko koga tražim ceo svoj život. Očaj mi se utisnuo u dušu. Pokušavala sam sebe da ubedim da moja osećanja nisu prava, da je besmisleno, ali bol je postajao jači. Nikada nije prošao. Godinama nisam mogla da se vratim u taj grad.
***
Nakon nekoliko meseci traganja za njom, očajan sam i dalje stajao na onom skveru. Bilo je već rano proleće. Ona ne postoji – rekao sam sebi i na zidu pored koga sam proveo tolike dane čekajući je napisao sam: POTRAŽI ME MOLIM TE U SLEDEĆEM ŽIVOTU…
***
Kada sam konačno sasvim slučajno sa prijateljima nakon nekoliko godina sasvim nenamerno otišla ponovo u taj prelep grad, naježila sam se prolazeći tom ulicom gde sam videla predivnog momka. Nisam uspela nikada da ga zaboravim. Pogledala sam zid kraj kog je stajao i pročitala slova na zidu… bol je postao neizdrživ. Dodadoh karminom ispod. NAĆI ĆU TE OBEĆAVAM…
Tamara Lucić Dinić
Tamara Lucić Dinić, rođena je 25. 12. 1975. godine u Zaječaru. Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Negotinu, a Ekonomski fakultet u Nišu. Piše poeziju i prozu i objavljuje u mnogim časopisima i zbornicima. Trn u slepoočnici – metak u oku je njena prva samostalna knjiga. Sarađuje sa raznim časopisima iz oblasti kulture i umetnosti – Diogen, Avangrad, Fanzin pobuna umetnosti, Buktinja i td. Živi i radi u Negotinu.