Alija Fejzić
LEJLETUL BEDR RATNE 1994. GODINE
.
Sjećam se noći Lejletul-bedra ratne 1994. godine. To veče sam bio pozvan na iftar kod S. H. (neću ga imenovati da mu ne umanjim njegov sevab), na Kalibunaru – Travnik, gdje sam te godine imamio teraviju. To veče je Travnik bio žestoko granatiran sa velikosrpskih položaja sa Vlašića. Od robne kuće do Kalibunara sam putovao oko sahat i po (a inače treba desetak minuta). Od zgrade do zgrade, od drveta do drveta, od zida do zida. Pored toga što su granate padale, bila je opasnost od zaostalih velikohrvatskih bojovniku koji su, iz stanova, gađali snajperom. Nisam stigao na iftar. Došao sam prvi u mesdžidu na Kalibunar. Nema nikoga. Nema hrane. Iftarim se vodom. Zapalih cigaretu u mesdžidu jer nisam smio izaći vani. Snajperista Darko, bojovnik, koji je kasnije uhapšen i razmijenjen, imao je zadatak da ubije “hodžu na Kalibunaru”. Lično mi je to poslije hapšenja priznao. Taj Darko sada ima u jednom mjestu prodavnicu bijele tehnike. Nekoliko puta smo poslije rata popili “kavu” skupa. Oprostio sam mu. Ipak, rat je bio. Jednom mi je poklonio usisivač.
I tako, ja sjedim sam u mesdžidu i pitam se hoće li iko doći na teraviju. Ubrzo dođe moj nesuđeni domaćin za iftar S. H. Nosi nešto u kesi. Poslije selama, upitah ga šta mu je to u kesi, kaže mi on: “Efendija, iftarili smo bez tebe. Ja nisam mogao ništa da pojedem jer sam se brinuo za tebe. Supruga mi je spakovala nešto hrane i rekla mi je da odem da vidim je li efendija u mesdžidu. Kaže mi: ”Ako bude živ, iftarite skupa, a ako bude poginuo, iftari ti sam.” Vidim da mu je drago što neće sam iftariti. Otvori kesu i izvadi tanjir kuhane leće, nekoliko hurmi, četiri kriške crnog hljeba i dvije jabuke. Slađi mi je bio taj iftar od svih ovih današnjih partijskih, marketinških i licemjernih “javnih” iftara. Ljepše mi je bilo sa njim iftariti nego sa današnjim svim muftijama, direktorima raznih izmišljenih ”Ureda pri Rijasetu”, pa i od samog reisa. S.H. je reskirao život da donese iftar svom efendiji, a ovi današnji klošari bi, kad bi mogli, sve iftare strpati u svoje haram debele stomake. I opet bi toj bagri malo bilo.
Džematlije su počele polahko da pristižu. Neki su ostali u svojim stanovima. To je opravdano, jer im je prijetila opasnost, a i Muhammed, a.s., nije dolazio na svakoj teraviji.
Na jednom rekaetu sam učio ajet iz sure Et-Tewba: “O vjernici, borite se protiv nevjernika koji su u blizini vašoj i neka oni osjete vašu strogost…” Tu sam zastao jer se čulo ispaljivanje granate. Kada je granata pala u blizini mesdžida, nastavio sam sa ajetom: ”…i znajte da je Allah na strani čestitih.”
Eto, prođe rat. Prođe Bedr u Bosni i Hercegovini. Čujem, gledam i slušam kako je sada u tom mjestu sve bolje, bogatije, ljepše. Neka, hvala Bogu. Nedam se da sada S.H. u miru iftari. Hodža je, na žalost pojedinih, preživio rat. Darko i dalje prodaje usisivače. A meni se njegov usisivač odavno pokvario. Možda mi ga nije halalio. Ko zna? Ali ja znam da nikada neću halaliti osobi koja me je u ratu te godine odredila da klanjam teraviju pored granata i snajpera. Tada sam mogao, a sada… Tako ti je to u životu. Moj Darko… slab si snajperista!!! Ja i dalje živim, i to dobro živim, u inat tvoj i onog idiota iz Prusca. Ko zna, možda vas obojicu nadživim. Akobogda!