Armin Huseinović: Vještačko disanje

– Šta ćemo ako zapuca?
– Kako “šta ćemo”? U podrum.
– Znam da ćemo u podrum, nećemo u Pionirsku. Šta ćemo s njima?
On pogleda u akvarij i ribice, uspaničene ovim novim izvorom zraka i sleže ramenima:
– Izguraće nekako. A možda i ne zapuca. Čuo si šta je tata rek’o. Stranci će sredit’ bagru.
– A možda i struja dođe?
– To već malo teže. I da se sad smiri, neće onaj trafo napravit’ još za mjesec. Vidio si kako ga je raznijelo. Senada bacilo do parkinga.
– Kažu da će za Njemačku na operaciju. Blago njemu!
Iskopa nekako pogled iz akvarijskog pijeska, nekako se baš tužno nasmija i opali mi klempu.
– Hajde pumpaj, šta si se rasprič’o! Odoh ja na prozor zapalit’. Ako mama naiđe, počni nešto pjevat’.
– “Jukine vukove”?
– Žemo!
Otvara prozor i iz džepa vadi pola cigare i dva upaljača: jedan ima plina, a drugi kremen. Pripaljuje nekako cigaru i navlači na lice neku poluodraslu masku.
– Eto te k’o Winetou s tim upaljačima. Još malo, pa ćemo i za kišu počet plesove izvoditi.
– Ne zezaj, nego pumpaj.
Uzimam pumpu za biciklo i nastavljam davati ribicama vještačko disanje.
– Nešto kontam, sreća što nismo i pumpu prodali sa “desetobrzincem”. K’o da smo znali da će se zaratiti i da neće biti struje.
Šuti. Jače povuče dim i nastavi gledat’ kroz prozor prema Mojmilu.
– “Što te ruše, grade, njihova je bruka…”
Baca opušak kroz prozor i brzinom metka se stvori pored akvarija.
– Ko ide?
– Ne ide niko, bolan, šta si se usr’o. Pjevam ‘nako.
Opet klempa.
– Ne daj Bože da tebe na liniju na stražu stave. Ti bi haos napravio.
– Što, šta mi fali?
– Ništa. Fali meni cigara. Mog’o sam još dva dima povuć’.

* * *

Ja u stvari nikad nisam naučio voziti biciklo. Sjećam se da sam u početku vozio bratovog trotočkaša, a onda je stari kupio “desetobrzinca” na kojeg sam se ja jedva mogao i popeti. Biciklo je zato savršeno odgovaralo i njemu i bratu, a rekoše da će odgovarati i meni “čim malo porastem”. Otprlike kao što su mi i broj veće zimske čizme bile knap kad obujem deblje čarape. Uglavnom, sa pomenutog desetobrzinca sam nekako odmah uspio pasti bar sedam puta zaredom i to mi je bilo dosta.
Početkom devedesetih, brat je na nekoj nagradnoj igri dobio novog “BMX-a” i “desetku” smo prodali. Bez pumpe. A onda je zapucalo i ja nikad nisam naučio voziti biciklo.

* * *

– Je li živa?
– Jašta je. Pliva k’o luda. Sve tamo – vamo.
– Daj mi jaknu da vidim.
Oblačim jaknu i ulazim u sobu. Jedino grijanje u stanu je neka prastara peć na drva u hodniku i svi smo se tu preselili. U sobama skoro da je i hladnije nego vani. U akvariju, ispod desetak centimetara leda, jedna ribica sumanuto pliva lijevo – desno.
– Vidi je što je luda! Ona možda i dočeka deblokadu.
– Kaže tata da bi moglo biti oko Nove godine.
Polusmrznuta ribica više nije bila zanimljiva.
– Kad će ga pustiti?
– Sutra-prekosutra. Nemaju kreveta ni za teže ranjene. A on je dobro, samo ne može jesti dok mu to ne zakrpe.
Nije mi baš najjasnije kako može biti dobro neko koga je geler pogodio u glavu i raznio mu nepce, ali se nekako suzdržavam da ne plačem.
– Šta je, ba, šta si se skupio? Nije mu ništa, bolan. Kažu da je ‘nako ranjen tri kilometra trč’o do naše linije da dovede pomoć.
Opet klempa.
– Hej… Vidi je kako piči. Sve tamo – vamo. K’o Pezo kad se napije.
Uspijeva me nasmijati. Ribica i dalje pliva u polusmrznutom akvariju.
– Ili k’o ti kad čekaš Elmu pred zgradom, a ona te izradi.
Klempa.

* * *

Neke tamo osamdeset sedme ili osme, na vašaru, stari je kupio mali akvarij sa par zlatnih ribica. Mislim da je to uradio najviše da ugodi bratu i meni, ali vremenom su nam ribice dosadile i stari je u potpunosti preuzeo brigu o akvariju. Uskoro je kupio veći i kafanu je zamijenio Društvom akvarista. Negdje početkom devedesetih je akvarij zauzimao cijeli jedan zid naše minijaturne sobe.
Novogodišnja deblokada grada se nije desila. Ribica je svejedno ne bi dočekala. Negdje prije Nove je prestala plivati. Sačekali smo proljeće i vodom iz akvarija zalili peršun, mrkvu i špinat u saksijama na balkonu.

Armin Huseinović, rođen 1. 09. 1982. godine u Sarajevu (BiH), gdje završava osnovnu školu i gimnaziju. Trenutno je apsolvent na Odsjeku za bosanski jezik i književnosti naroda BiH na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Amaterski se bavi glumom i režijom. Pjesme počeo pisati još kao dijete, u ratu, i nikad se nije uspio riješiti tog isprepadanog djeteta, ni u poeziji, ni inače. Objavljivao u “Rukopisima 33”, “Svesci”, “Znaku”, “Izvorniku IV” Književnog kluba 21, Zborniku Književnog kluba ‘‘Mika Antić’’, elektronskom časopisu “Libartes”, te na brojnim stranicama kao što su: novapoetika.com, knjizevnost.org, diogenespoetestrupa.weebly.com, pricaj.wordpress.com, libartes.com, avlija.me itd.