Blažo Stevović
ELMI
meni si bila i ostaćeš najljepša.
Ja sam zamrznut od kada te nema
od jučer odmrznut.
Pa ponovo zamrznut.
Hoću da te pamtim po vitkoći,
po kratkoj crnoj kosi
i starkama.
Ukrali su nam život
izrodi,
pagani,
lutori…
Neka si živa, zdrava…
znam da postojiš
predaleko
ali ostaj
ne vraćaj se u nemir
dosta si bura preživjela
ne treba ti više nijedna.
Ako bi ijednu pustili na tebe krhku
slomili bi te kao palmu
pagani,
odbožni ljudi,
lutori,
oni koji su se greškom rodili.
Neka crknu u mržnji,
i neka se slade tuđom mukom,
oni ne znaju voljeti
oni samo mogu boljeti
tebe,
mene,
sve što ište život
ljubav i sklad.
Daleko im kuća
izrodnička,
odbožnička,
odvajkada neljudska.
Ja te volim i bez susreta
znam da si živa i da si lijepa,
ko da te znam od iskona,
ženo bliska, a tako daleka.
Ostaj tamo
ovamo bi pendžer opet plako
ne želim ni tebi ni pendžeru suze
budi tamo blizu, a predaleko
smij se,
raduj se,
veseli se…
Učini to i zbog mene.
Znam da mrze osmjeh i radost našu.
Bilo, ne ponovilo se…
Nikada i nikome.
Mirno spavaj grome moj,
da i ja mirno sklopim oči
u beznađima odroda,
lažnih slijepaca
i krvavih svetaca.
Samo budi takva
meni neponovljiva
i ne trebaš me uspavljivati,
sam ću kao malo djete
dušu odmoriti.