Redakcija Када бих могла да утичем на Вас, драги читаоче, рекла бих Вам да прочитате овај предговор пре и после приче Магловити пут талената – Татјана. Верујем да бисте тада свет видели мојим очима и да додатних питања и недоумица у вези са текстом не би било. До сада сам писала и објављивала песме, те је поезија моја прва љубав. Разлог зашто сам прешла на прозу је тај, што је много људи са којима сам разговарала, а који су читали моју поезију, упорно запиткивало зашто не напишем кратку причу или приповетку. Исто питање ме је чекало од уредника часописа, који су објављивали моје радове. Две године сам размишљала о причи, писала, брисала одређене делове, тражила додатну литературу. И настало је ових стотинак страна, за које се искрено надам да ће бити добро прихваћени.
Ово је прича. Имала сам идеју о људима са несвакидашњим талентима. Моји ликови нису вампири, нису ни анђели ни ђаволи, они су надарени људи. Откуда ти таленти? Да ли су рођени са њима, да ли су дар од Бога – питања су која остављам Вама на процену.
Откуда назив првог дела Татјана? Главна јунакиња приче је Татјана Лаковић. Њен портрет сам дала при самом крају. Она је необична особа и по физичком изгледу и по осећањима. Импресионира је цват јабуке. У њему она види савршенство. Татјана сања пролеће, јер сања савршени свет, у коме би сви били сложни, једнаки и срећни, свет у коме она не би била означена као вештица. Пролеће је асоцијација на праву љубав за којом трага. Њено срце је тесно повезано са њеним необичним талентом, а не контролише ниједно од њих.
Сећам се часова српског језика у гимназији. Учили смо дефиницију језика, као најсавршенијег средства за споразумевање људи. Ја се често играм том дефиницијом, па је код мене језик најсавршеније средство за неспоразумевање људи. Говорити истим језиком не значи нужно разумети се. Колико ћемо се разумети, зависи од жеље да се разумемо.
На Институту на Старој планини, окупила сам људе различитих националности, будући да је Институт означен као балкански. Нисам желела да се студенти сукобљавају због националности, ни да наглашавам разлике међу њима. Напротив, желела сам да покажем колико су слични. Језици којима говоре, начини понашања и реаговања, жеље и снови. Сви они су људи, са врлинама и манама. Како једног Енглеза може да понесе жеља за влашћу, може и Француза, Словенца, Руса, Србина, Турчина и Аустралијанца. Моји ликови сањају о једнакости, па лако поверују у нежне речи професорке Ковач, која их учи да су једна велика заједница и да треба да се држе заједно. Сви желе да верују у то.
Чак и када се деси сукоб на Институту, они се не деле по националностима ни религијама. Они се сукобе из осећаја страха, када не могу да се изборе са проблемом. Но, по принципу Правда побеђује, успевају да пронађу решење.
Зашто је њихов пут магловит? Они кроз живот носе своје необичне могућности и стално их прате питања – зашто, како, чиме ћу се бавити, која је моја улога на овом свету. Долазе на Институт, али не знају где их те студије воде. Они слушају да ће бити корисни свом окружењу, али не и како. Да ли ће бити учитељи, војници, психолози, политичари или нешто друго, остаје тајна. Сукоби и невоље у којима могу да се нађу, стална питања ко им је пријатељ, а ко жели да их зароби и искористи, чему могу да се надају. То се види и у Татјанином питању упућеном Темперанс Тарнер, када је пита како да јој верује и „Шта сам ја Вама и шта сте Ви мени?“
Највише волим мотив странца. Често постављам питања ко је и где странац, или зашто неки људи себе сматрају странцима. Татјана себе сматра странцем у родном граду. Мирослав Лаковић (њен отац) себе сматра странцем у породици. Николај Калиновски, професор руског језика и самоодбране, сматра да је он странац, као страни држављанин, али и странац за Татјану, која жели његово пријатељство. Професор Драган Пашић је далек, хладан и строг и чини се да цео свет држи на дистанци. Он је странац свим људима око себе. Професорка Темперанс Тарнер долази из Британије и сматра да нема право да се бори за водеће место на Институту у Србији. Једини, који је увек проналазио заједнички језик са студентима је професор Младен Чукић. Свима приступа отворено и братски. А онда видимо да није открио право лице, да му мисли одударају од дела и да је он тај странац на Институту.
Татјана Лаковић каже: „Странац, али мени је ближи од свих мојих земљака“. Желела сам да проблематизујем појам странца до крајње границе. Колико год да смо блиски, можемо да будемо странци једно другом. И колико год да смо странци, можемо да осећамо повезаност.
Боље се сналазим у разноликој заједници, него у заједници чији су чланови слични по пореклу или понашању. Зато ми је била потребна таква заједница у причи. Издвојила сам их на Стару планину, далеко од очију радозналих, дала сам им чудне способности. Док сам писала, невероватно сам се забављала! Сваки мој лик има и комичну црту у себи, ма колико озбиљан био. Чак и Драган Пашић, коме Николајев пас удара у ноге, трчи по ходнику и замало га обори. Његов узвик „Ћут`!“, препознају, као и ироничан поздрав за Николаја и Татјану: „Добра вам ноћ, голубови моји!“
Мучи ме питање парапсихологије. Када прелистам причу, видим колико сам инсистирала на посебним талентима мојих ликова. Ту су астрална пројекција, телепортација, видовитост, бела и црна магија и др. Желела сам да будем оригинална, да са научне стране приступим тим појавама, али позивала сам се на објашњења, која је неко установио пре мене. Не видим ништа лепо у вампирима, тешко ми је да замислим да их неки људи сматрају привлачним. Постоји много прича, за које кажем себи: Ово је ван памети! Чврсто сам решила да моји ликови буду људи, смртни, добри или зли, талентовани или не. Нисам желела да им ускратим ту чар реалности, промишљања о животу, љубави и смрти, силама светлости и таме. Нисам желела да им одузмем људскост.
Још један мотив, који мене занима, јесте однос између професора и ученика. Сећате ли се, драги читаоче, своје учитељице или учитеља у првом разреду основне школе? Ја се сећам учитељице и мог одељења. Сећам се да су нам родитељи постављали питања попут: „Је ли учитељица лепа? Волиш ли своју учитељицу (или учитеља)?“ Наравно, унапред смо били учени да их волимо. Ја постављам следеће питање: Која је то врста љубави и када она постаје проблематична?
Дете које заплаче, неће одговарати за оцену. Најлакше је замолити наставника да не пропитује тог дана, ако подметнете оно: „Али, ми Вас волимо!“ Верујте, моја генерација је ту љубав исцрпно користила! То се провлачи кроз основну и средњу школу, као и родитељско сређивање оцена. Тек на факултету, професори нам причају о сукобу интереса, јер смо одрасли и не можемо тек тако некоме да треснемо у лице да га волимо. Почиње персирање, постајемо колеге и колегинице. Блискост се осуђује, била чиста или из интереса. „Ми Вас волимо!“, одједном више не значи ништа.
Ту настаје моје питање. Шта мислите, да ли се нека врста љубави између учитеља и ученика подразумева? Не мислим ништа нечасно, не мислим на међусобно искоришћавање и злоупотребу положаја. Шта се дешава када ученик почне да гледа учитеља као свог пријатеља? Постоји ли граница, која каже: Овде престаје учитељ, а почиње пријатељ? Колико је то пријатељство добро или лоше?
У мојој причи, дала сам необично пријатељство између професора и студенткиње. Они нису нечасни, нити имају грешне мисли једно о другом. Далеко од тога! Обоје су фанатично часни и веома старомодни. Николај Калиновски не верује женама, Татјана Лаковић не верује мушкарцима. Деле исто мишљење о части, о пријатељству и љубави, телепатски преносе своје мисли, међусобно се сањају. Он је 18 година старији од ње, из различитих су држава. Код њих, част је изнад живота, разлике постају сличности, а љубав постаје недостижни идеал. Николај верује у своју професију и држи се етике до последњег тренутка. Татјана је млада особа, брже поклекне и дозволи да буде заведена. И опет, не прелазе преко својих принципа и правила.
Зашто сам створила овакву причу? Јурила сам оригиналност, необичност, јурила сам идеал љубави, који је данас заборављен. Питајте неког младића или девојку шта зна о части. Ја сам питала. Нисам се разочарала, јер нисам ни очекивала да ће знати нешто о томе! Част, поверење, чекање, права љубав – тако мали, заиста мали број људи зна шта стварно значи! Ето, за мене кажу да сам старомодна. Не буним се. Не желим да будем „у тренду“!
Мислим да нема потребе да анализирам поступке главних јунака. Мислим да су прилично јасни и лаки за разумевање. Да би прича била добра, мора да буде добро написана. А да би била добро написана, мора да буде добро осмишљена. Две године сам осмишљавала и дотеривала своју причу. Нека ово буде коначна верзија првог дела.
Да ли ће бити другог дела? Ја се искрено надам! Први део прати период од скоро две године. У другом делу говорићу више о прошлости, даћу више описа (питања која сам у овој причи оставила отвореним). Видећемо шта се дешава са Николајем и Татјаном, сазнаћемо више о Софијином животу и пратићемо Данијела након завршетка школе. Мислим да ће други део, ако га добро осмислим и успем да објавим (и ако и даље на мојој страни буду издавачи, спонзори и критике), бити много забавнији од првог дела.
Надам се да ћете заволети Магловити пут талената! Прихватам све критике, уважавам сва мишљења. Ако Вас насмејем, у реду, смех је лепа ствар. Ако Вас растужим, опростите ми. Није ми намера да учиним да неко пати, већ да подсетим на неке потиснуте, заборављене вредности, за којима и ја чезнем.
Дајана Лазаревић, рођена је 12. 03. 1993. године у Шапцу (родитељи: Миодраг и Зорица Лазаревић, брат Денис). Тренутно је студенткиња четврте године на Филолошком факултету Универзитета у Београду.
Објавила је три збирке песама: „Кроз простор и време“, 2011, „Стазе звезданог бескраја“, 2012. и „Странац“, 2014, као и роман „Магловити пут талената“, 2015.
Хронологија књижевног рада:
- године
Дајана је објављивала своју поезију у књижевним штампаним и електронским часописима: „Гимназијски гласник“, „Свитак“, „Диоген“ (на енглеском језику), „Афирматор“, „Књиге – Правац“.
Награде за поезију: „Награда за средњошколску поезију“, „Јанош Сивери“, Сертификат „Диоген“ (за поезију на енглеском језику) „Уједињена Србија“, „Душко Трифуновић“.
Зборници поезије: „Синђелићеве чегарске ватре“, „Гарави сокак“, „Паун“, „Ветар по оцу“ (за песму на немачком језику).
- године
Књижевни часописи: „Лiтаратура i мастацтва“, (на белоруском језику), „Диоген“, (на енглеском језику), „Ты – Поэт“, (на руском језику), „Европски међународни фејсбук фестивал“, „Вершы беларускіх паэтаў“, (на белоруском језику).
Награде: Сертификат „Диоген“, (за поезију на енглеском језику), „Др Миодраг Шокчанић“, „Јанош Сивери“, „Под овим знаком побеђујем“, „Раде Томић“, „Михаило Ковач“, „Флерт“, српско-руско друштво Тител, (за поезију на руском језику), „Инше життя“, (у Кијеву, за поезију на белоруском језику), „Душко Трифуновић“, „Трифун Димић“, „Магда Симин“.
Зборници поезије: „Хришћанство – Под овим знаком побеђујем“, „Авлија“, „Осмех живот краси“, „Осветљавање“, „Гарави сокак“, „Месопотамија“, (на енглеском језику), „Тителтека“, (на руском језику), „Инше життя“, (на белоруском језику) и две критике Милијана Деспотовића (Пожега) са критичким освртом на прве две збирке песама.
- година
Часописи: „Авлија“, „Књиге – правац“, „Вершы беларускіх паэтаў“, (за поезију на белоруском језику), „Ты – Поэт“, (на руском језику), „Суштина поетике“, „Авлија“, „Словословље“.
Награде: „Војислав Деспотов“, „Раде Томић“, „Жарко Ећимовић“, „Флерт“, српско-руско друштво Тител, (за поезију на руском језику), „Магда Симин“.
Зборници поезије: „Гарави сокак“, „Авлија“, „Сија књига мајке Ангелине“, „Тителтека“, (на руском језику).
- година
Часописи: „ELTA“, стручни магазин за наставу енглеског језика (објављене песме на енглеском, јул и август 2015.), „Авлија“, (преведене бајке са руског на српски језик и преведене песме са белоруског на српски језик), „Флерт“, (за поезију на руском језику).
Награде: „Војислав Деспотов“, „Јанош Сивери“, „Флерт“, српско – руског друштва (у Тителу, за поезију на руском језику).
Награда за прозу (кратку причу у Новом Саду): „Павле Поповић“.
Зборници поезије: „Голи живот у уметности“, „Словословна врата“, „Тамни дани, светле ноћи“, „Диоген 2015“ (електронски и штампани годишњак бр. 6 у Америци, песме на српском, енглеском, руском и белоруском језику).
