Redakcija Bogate pesničke slike i emocionalna vrteška
„U čast trave“ Danijela Piksijadesa
„Budi uvek pesnik, čak i u prozi“.
Šarl Bodler
Kako, kao potpisnica ovih redova, već 10 godina proučavam književnost i neretko pišem prikaze raznovrsnih književnih dela, dobro sam se zamislila nad poetskim stvaralaštvom Danijela Piksijadesa. Tim više, nad biografijom pesnika, u kojoj upoznajemo „srpskog, vojvođanskog, hrvatskog i crnogorskog pesnika“, pritom – slovačkog porekla. Čitaocima prenosim svoje utiske i zapažanja, analizu poezije i njenu ulogu u savremenoj srpskoj, a koliko vidimo – i svetskoj književnosti.
Zbirke poezije Danijela Piksijadesa mogu se čitati na slovačkom, srpskom i engleskom jeziku. Konkretno, za domaću čitalačku publiku mogla bih da posavetujem da pronađu 4 zbirke Piksijadesa u izdavaštvu „ALMA“ u Beogradu. Svakako, čim je poezija objavljena u ovoj izdavačkoj kući (urednik – Đorđe Otašević), jasno nam je da ima određeni „nivo“ i da zavređuje da bude predstavljena čitaocima, te ovom prilikom ukazujemo na zbirke: „Svečanost vode“, „Putokaz ka zvijezdi“, „Putnici na jug“, „Prvijenci i ostaci“ (sve objavljene 2017).
Poslednjih godina Piksijades može da se pohvali i prevodima na engleski, nemački, ruski i beloruski jezik, a kako imamo prilike da saznamo – tek će biti prevođen na mnoge druge svetske jezike. Korak po korak, Piksijades „osvaja svet“.
Konkretno, obratićemo pažnju na zbirku pesama „U čast trave“, koju sam imala prilike da prevodim na beloruski jezik, a koja je sastavljena od izbora poezije Piksijadesa iz pomenutih zbirki iz izdavaštva „ALMA“. Prvo što čitaoca pogodi, kada se upozna sa poezijom Danijela Piksijadesa je vizuelni izgled pesme – koja je sva u „belom stihu“, dakle neopterećena rimom i ritmom – što bi rekli – svoja. Čitati ovu poeziju znači konstantno ređati u svojoj svesti bogate pesničke slike, ponekad i protivrečne, ali sa određenom ulogom u prostranstvu:
prostorom će kružiti povratci i dolasci
i niko neće moći da zastane
u ustalasanom kolu života i smrti
(„Preobraženje“)
Ko ili šta dolazi u naše živote, a šta je to što odlazi? Život, u poeziji Piksijadesa, izgleda kao ogromna železnička stanica, kroz koju neprekidno prolazi jedan dugačak voz. Taj voz neke stvari, osećanja, ljude, godišnja doba dovozi i ostavlja na stanici, a neke druge odvozi zauvek sa sobom. Taj voz je odvezao detinjstvo i dovezao mladost, a potom je odvezao mladost, da bi na stanici ostavio – zrelost i iskustvo. Taj voz neprekidno dovozi i odvozi razna draga i manje draga lica, uspomene, nade i snove.
Kao i svi drugi pesnici, Piksijades ima motive smrti u svojoj poeziji, ali oni nikada nisu „žalopojke“, niti su direktno izrečeni ili otkriveni čitaocu, ali oni se vrlo često tajnovito i skriveno predstavljaju čitaocu, jer, gorepomenuti „voz“ u nekom trenutku odnese i samog čoveka, tačnije – njegovu dušu, koja nalikuje na „ugašeno sunce“. Čini se, da se i nakon smrti to putovanje nastavlja, ali po nekim novim prostransvima i novim pravilima:
To je ostatak ugašenih sunaca,
lutajuće iskre po nebu;
još putuju i nalaze se u svijetu.
(„Vijest“)
Ko reguliše ta putovanja, odlaske i dolaske? Ako to nije sam čovek, onda se pesnik okreće duhovnosti, veri, pa je neretka invokacija Boga u poeziji Danijela Piksijadesa. Reklo bi se, da to nije „uzaludno uzimanje imena Gospodnjeg u usta“, već molitveno, čisto, povikom iz duše, koja vapi da se približi Stvoritelju, osnaži verom svoju dušu i prevaziđe prepreke na svom životnom putu. Uloga Boga, kao i motivi života, ljubavi i smrti, nisu direktno ukazani, ali On je sveprisutan, sa sveposvećenim stihovima, zajednički Otac svega na svetu.
razgovaramo s prstima i zemljom
jedni drugima ničice padajuć u naručje
pri pomisli na Boga
O Bože budi blag s nama
(Dani… Dani)
U svakoj pesničkoj slici javlja se prava emocionalna vrteška kod Piksijadesa – čas ljubav, radost i opčinjenost, čas melanholija, sumrak i tihi, teški žal. Radost i opčinjenost izviru iz dobrih ljudi, lepote prirode, večnih izvora koji poje i telo i dušu. Melanholija se čini, ipak, češćim motivom, gradacijom pesničkih slika se pretvara u žal, a on ima veliki broj dimenzija – od godina koje su odletele u nepovrat, ptica koje više ne doleću, uvelih cvetova…
Tu je ljubav posebno skrivena kategorija, a osim pomenute duboke ljubavi prema Bogu, tu je i pesnička empatija prema celom svetu, ili bolje da kažemo – superempatija, koja može da stvara i uništava, ljubav iz ljubavi, eksplozija osećanja koja je nemoguće kontrolisati, a koja menjaju svet i pesnika samog:
U vjetar rasipao čestice uma,
ljubavlju palio oganj palikuća,
mržnjom davio vlastitu povijest,
tugom topio srca divljaka,
grijehom izmamljivao osmijeh odbačenih,
samo da ostanem pod teretom neba
(„Zaštita tijela“)
Budući da smo analizu počeli citatom Šarla Bodlera, tako ćemo i završiti. Ima zajedničkih tačaka u poeziji Bodlera i Piksijadesa, iako se nalaze na, reklo bi se, različitim pesničkim ravnima. Naime, kako je Bodler govorio: „Treba biti pijan! I to je jedino važno… A čime? Vinom, poezijom, vrlinom – čime ti drago. Ali budi pijan!“ Tako je i Piksijades opijen prirodom, svetom, unutrašnjim bićem čoveka i svim onim što nas ljudima čini – postupcima, životnim stazama, vrlinama i manama. A potom – opijen i poezijom, u koju su se slile sve ove misli i osećanja.
Da li treba obratiti pažnju na poeziju Danijela Piksijadesa? Verujem da treba. Takođe i na njegovu poeziju za decu, a napomenula bih prevod poeme sa slovačkog jezika „Ribica Zorica“, koji ćemo u naprednim mesecima čitati iz prevodilačkog pera Smiljane Piksijades, pesnikove supruge.
„U čast trave“ i u čast poezije – živeli i životu se radovali!
msr Dajana Lazarević
