Redakcija Izdavačka kuća “Svatovac“ objavila je juče deveto izdanje filozofsko-esejističke knjige Dragana Stodića, “Kučkini sinovi“, nastale 2002. godine, jedne od najčitanijih na našim prostorima. Zbirka sadrži 120 pesničko egzistencijalnih fragmenata na temu muško-ženskih odnosa. O tome autor, inače najpoznatiji budvanski novinar i pisac, kaže:
– Adam je ostao bez rebra, od rebra je nastala žena od žene je stvoren greh, od greha se niko nije oslobodio, ni muškarac a ni žena nisu uspeli da se razdvoje, posle seče na dve polovine. Pokušao sam da objasnim, na svoj umetnički način, te večite relacije koje su večita tajna za ljudski um i inteligenciju. Zašto se muški i ženski pol ne slažu ni u čemu na zemlji. Zato što ne potiču s naše planete, ne mogu ni da se prilagode. Mogu da se podnose iz razloga lične egzistencije i produžetka svoje vrsta takva kakva je, a nije idealna, štaviše, brutalna je, zla, stvarlačka da, ali i autonegirajuća. A taj produžetak vrste njih se ne tiče, jer ne dolazi od njihove volje, dolazi s neke druge planete, iz nama nepoznate ali duboko naslućujuće, iz neke druge makro ili mikro dimenzije – objašnjava Stodić i nastavlja: Prinuđeni smo da slušamo svoje animalno, svoje astralno, svoje nečovečno da bismo preživeli, da bismo se voleli ali i mrzeli, da služimo istini koju znamo i osećamo i vidimo a ne znamo odakle potiče. Volja za smislom je čovekovo remek delo, ali, ta volja se zloupotrebljava i u žensko muškim odnosima.
Izuzetno čitani Stodićevi „Kučkini sinovi“ su antifilozofija ljubavi i strasti. U svojoj knjizi Stodić nastoji da pokaže da ”misao postaje telo samo kad je fizičko sjedinjenje muškarca i žene, APSOLUT LJUBAVI!”
Neke od Stodićevih misli su i ove:
Zatvaranje očiju pred preljubom je čovekovo suštinsko poimanje strasti i prolazne poniznosti.
Demoni strasti nemaju ni lice ni naličje, a svaki osećaj je stisnuto arhivirana erotičnost ljudskog očaja.
Vapaj za devičanskim izvorima devojke i žene, ujed je anđeoskog svevidećeg oka.
Emotivni zlobnici su umišljeni fetusi.
Vapaj za prvim muškarcem, vrhunski je urlik ženske nutrine.
BOG PRAŠTA, GROB NIKADA.
Dragan Stodić, rođen 21. 09. 1954. u Velikoj Bresnici, okrug Braničevo, Srbija. Novinar, publicista, pesnik i pisac. Od 2005. godine živi i radi u Budvi, Crna Gora.
Završio Novinarsku školu na Institutu za novinarstvo u Beogradu. Član je Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS). Objavio je preko 10000 novinskih tekstova u brojnim dnevnim listovina i časopisima. Bio je dopisnik Radio Beograda 1980-1991. godine.
Objavljene knjige: Kučkini sinovi – eseji o muško ženksim odnosima; Svatovnica 1, 2, 3. 4; Carevac – monografija; Smoljinac – monografija; RSK – BSK – Rabrovo Velika Bresnica – monografija; Doljašnica – monografija.
7. Smoljinac – monografija; Humanisti posebni ljudi – reportaže o dobrovoljnim davaocima krvi iz Srbije i CG.
Nagrađivan za poeziju na festivalima u Mladenovcu i Kikindi. Piše i objavljuje i haiku pozeiju. Svoje umotvorne stihove objavljivao u književnim časopisama Braničevo, Orfej, Šumadijske metafore… kao i na brojnim elektronskim portalima. Zastupljen u desetak štampanih pesničkih monografija. Izdavač, glavni i odgovorni urednik novine o svadbama Svatovac od 1993-2002.
Pošten, iskren, nemilosrdan prema lošim ljudima, veruje u reinkarnaciju, veruje u Moćnu vasionsku silu. Piše i objavljuje poeziju, prozu, monografije, eseje i knjige o poznatim ličnostima.
Autor je folk tekstova: Bivši – Ceca, Reci da me nisi poznavala – Sava Radusinović, Šta bi dala da te opet volim – Era Ojdanić i brojnih drugih.
