Dragan Jacanović: Stamena (Pohvaljena pjesma na konkursu časopisa Avlija za najbolju pjesmu u regionu za 2014. godinu)
Redakcija Драган Јацановић је рођен 1958. године у селу Велика Река код Малог Зворника. Детињсто је провео у Мачви, где је у селу Змињаку завршио основну школу и гимназију у Шапцу. Завршио је Филозофски факултет у Београду. Од 1982. године ради као археолог у Народном музеју у Пожаревцу. Објавио две књиге песама за децу „Моја Бака“ и „Чаролије римске историје“, збирку народних песама „Грличица Грче“, збирку ромских народних прича „Цигански цар“, студију „Српско календарско знање у епској народној поезији“, монографије „Маргум“, „Беловоде“, „Пожаревац – културна стратиграфија праисторије“ и велики број стручних и научних радова. Објављује у многим стручним, научним и часописима за културу. Члан је Удружења књижевника Србије од 2000. године.
СТАМЕНА
На њој је остала кућа пуста
И пуно гладних уста,
Испражњени амбари,
Болесни, деца и стари,
Штала без оба вола
И расточена кола.
Још јесенас јој оде с ждралима,
Негде ка морским валима,
Где цвета лимун жут
И где се не зна пут.
Она га и даље воли,
Иако срце је боли,
Иако су зидови голи,
Она и даље бога моли
За здравље и живот голи,
Иако душа грца и пати,
Само жив да јој се врати.
Стигла је да копа и оре
И ливаду коси до зоре,
Стигла да сеје и жање
Да сече дрва и скупља грање
Да греје промрзлу децу
И кандило упали свецу.
Узалуд ће родити жита,
Година неће бити сита,
Узалуд ће родити грожђе,
Ако јој он не дође.
Пала је на њена плећа,
Брига препуна врећа,
Пале се на њене руке
Јад, глад, беда и муке,
Читави градови, села,
Пала је србија цела.
Навикла да вуче и ради
И гробове предака кади,
Да чисти, плеви и сади
И децу чува од глади.
Навикла да ћути и трпи,
Да подерано крпи,
Да скупља и растеже,
Да стеже и натеже,
Саставља са крајем крај,
Та жена вила и змај.
Стамена, јака ко стена,
Мајка, кћерка и жена,
Тврђа од кремен камена,
Јача од сваког времена.
Извојевала је све борбе,
И против празне торбе,
И против злог душмана
И против рђавих дана.
Преживела је голготе
И све ратне страхоте,
И клана и силована,
И ретко милована,
Жива на ватри печена
И бајонетом сечена.
Сачувала је славску свећу,
Огњишног жара срећу,
И родне шљиве и житне њиве,
Сачувала је семена
И лек од злога времена,
Прађедовске гробове старе
И црквене олтаре.
Мученик без ореола,
Подерана, боса и гола,
Победник без ордена,
Џиновске снаге жена,
Јунак без медаље
Што је видела даље.
Њена је крв проливена
И њена младост покошена,
Њене су ломљене кости,
Без речи бог да прости.
Осташе очи њене,
Разбијене о стене,
По врлетима балкана,
Осташе до судњег дана.
А заобишла је част
И заборавила власт.
Осуђена да ћути, вуче и слуша,
Напаћена јој душа,
Да воли и бога моли
За здравље и живот голи.
А рађала је синове – џинове,
Витке ко беле кринове,
И кћери – девојке јеле
Понос србије целе.
Славу је правила и славила
И никад се није савила,
Нит кукала, нит јаукала,
Сама на себе хукала.
Чувла од урока
И злопогледног ока.
И омркнула и осванула,
Ал никад није клонула.
И чувала и кувала,
У промрзле прсте дувала,
Ал никад није стала
И никад није пала.
Увек се на време дигла
И свугде да стигне стигла,
Будна је снове сањала
И икони се клањала.
Веровала је у бога,
У другог немаше кога,
И туговала и певала,
Очима ко муњом севала.
Стоку хранила
И од зла бранила
И умела и зннала
Да сачува од зала.
Брала траве за лек
И да продуже век,
И омркнула и осванула
И никад душом данула.
Пре се дизала него легала,
Од немаштине бегала,
Децу поштењу учила
И напрезала се, мучила.
Заобишле је песме и књиге,
Ал никад нису бриге.
Њена судбина ратна
На сликарска не оде платна.
Затворена је за њу архива,
Сахрањена је жива.
Њене ствари и дреје
Не беху за музеје.
Остала је увек иста
Ко капља росе с листа.
Није знала да чита,
Али је умела да пита
И мисли својом главом
И иде путањом правом.
Она је памтила мртве
И приносила жртве,
У очи смрти гледала
Али се није предала.
С пројом у руци копала,
Ал опет није пропала.
Остала сред згаришта
Где нема нигде ништа.
Свугде је на време стизала,
Децу нејаку подизала,
Мртва се из гроба дизала
И дане за даном низала.
Није имала стамена
Ниједан тренутак времена
Да стане и одане
И да прилечи ране.
У та времена чудна,
Морала је остати будна,
Да чува и да бдије,
Да жито и чељад крије
Од душманског ока,
Од злог крволока.
Орала њиве, сушила шљиве,
Зелене брала младе коприве,
Киселицу је чорбу кувала,
И у голе прсте дувала,
И трпела и грувала
Али је децу сачувала.
Без мушке руке чврсте
Није кршила прсте,
Није по путу просила,
Већ се са муком носила.
Вукла и плуг и кола,
Уместо коња и вола,
Делила трунку на пола,
Јача од сваког бола,
Јача од сваке туге
У ратне године дуге.
Бринула да ли су живи
Њени соколи сиви,
Да ничије гнездо не руше
И не огреше душе.
Молила звезде и птице,
Да јој понесу зенице,
Само да их види очима,
Да их не сања ноћима.
Топлину њених крила
Није имала ни вила,
Да унучад скупља и греја
Ко врапце испод стреје.
Пролазиле су године, дани,
Ал остајали душмани,
Да муче, руше и кољу,
Да летину купе по пољу,
Да празне штале и оборе
И пале куће да горе.
Са варјачом у гладном лонцу,
Са животом о концу,
Корачала до циља,
Кораком од сто миља.
Душе препуне доброте,
Хранила гладне сироте,
Знала је да мора бити,
Да се не прекину нити.
Пред кућом дрвета ни дрвке,
У кући леба ни мрвке,
Ни црно под ноктом среће,
Ни сама смрт је неће.
Није склапала ока,
Од дрине до тимока,
Од дунава до сињег мора,
Јела леб са девет кора,
Више гладна но сита,
Усправна, поносита
И са џиновском снагом,
Носила се са врагом.
Све је могла и морала,
Ноктима земљу орала
И сејала и садила,
Воћке пред кућом младила,
Веровала у зрно,
Да све није баш црно,
Веровала клици што клија,
Што тврду кору пробија,
Веровала да мора нићи,
Веровала да ће се дићи,
Да ће кад падне устати,
Да никад неће стати.
Крива, баш за то што је жива,
И што је во вјеки има,
Што много памти и ћути,
Што предосећа и слути,
Што јој се разум не мути,
И што су јој сигурни пути.
Цепала беле скуте,
Да ране превије љуте,
У мараму пару везала,
Стиснуто још више стезала,
Према губеру се протезала,
Девојачку чувала блузу,
Да у њој сакрије сузу.
Знала је да бога има
И када прође зима,
Да ће бар неко доћи
Да буде на помоћи.
Знала је прабаба стамена,
Морају доћи времена,
Да живот смрт надјача.
И да нестане плача,
Да се заоре песме,
Ал ће их певати ко сме.
Колико је пролила суза
Низ пера кукуруза,
Да није требало кише,
Било је и превише,
А оне су лиле саме
Из дупље очне таме.
Никада није ридала,
Само се жива кидала,
Нигде ни кора хлеба,
Нит било чега што треба.
Небо високо, а земља тврда,
И мутне воде и тешка брда,
А жива у гроб не може,
Нит игде из своје коже.
Поносна србијанка,
Радила без престанка,
Србији била је спас,
А не доби ни глас.
Без њеног јуначког дела,
Србија, земља цела,
Била би без живог створа,
Празног тора и обора,
Без песме и дечјег плача,
А она све надјача
И муке, и кулуке,
Крваве душманске руке.
Да није била стамена,
Не би било мачковог камена,
Ни колубаре ни цера,
Не би била ни вера,
Славна и православна,
Што памти времена давна.
Стамене да било није,
Не би било ни србије,
Нит кућног прага, нит огњишта
И све би било ништа.
Чему јунаци кајмакчалана
И одликовања са смртних рана,
Ако је земља празна и пуста
Без гласа и живих уста?
Чему славска свећа,
Кад нема ко да се сећа,
Кад нема ко да је пали,
Да памти и да жали?
Знала је да живети мора,
Док не осване зора,
И да стрпљиво чека,
Макар до краја века
И да сачува племе и семе
За неко будуће време.
Без тебе стамена, вило,
Победе не би било,
Јер шта би ослобађали,
Који би циљ погађали,
Очеви без деце, синови без мајке,
Браћа без сестара, девери без снајке,
Мужеви без жене, домаћин без дома,
Момци за женидбу без девојки – мома?
Њена је крв проливена
И њена младост покошена,
Њене су ломљене кости,
Без речи „бог да прости“.
Зато јој данас певам
И зато песмом севам,
За нашу данашњу срећу,
Зато јој палим свећу.
